Еутаназија, него шта

Њутну је, кажу, пала јабука на главу, а мени се десило нешто сасвим друго. Елем, прочитао сам у неком таблоиду да је извесна госпођа Жаклина, мислим, Жизел (74), иначе, француска лекарка, одлучила да се еутаназира када напуни седамдесет и седам година, и то у једној швајцарској клиници. У те сврхе већ је уплатила десет хиљада швајцарских франака. Погрешили сте ако сте помислили да госпођа Жаклина болује од неке неизлечиве болести. Напротив, жена је сасвим здрава, а судећи по фотографијама, сасвим је лепа, па, чак, и сексепилна. Старије читаоце подсетиће на мешавину Брижит Бардо и Жану Моро, а има нешто и од Марине Влади.

Када су је питали: зашто се одлучила за еутаназију, она је, овако, одговорила: „Са седамдесет и седам година већ наступа старост, а старост је болест. Опадају све животне функције, а ни секс није више онакав какав бих желела.”

Да скратим, госпођа Жаклина ће за 77. рођендан ручати са мужем и тројицом синова, а онда ће се лепо спаковати и отпутовати за Швајцарску, а у томе је њени најближи подржавају. Наравно да сам једну колумну у НИН-у посветио госпођи Жаклини и мислио сам да ће се моје интересовање за еутаназију на томе завршити.

Али, не лези враже, госпођа Жаклина почела је да ме прогања и у сновима. Бајдвеј, напунио сам седамдесет и две године и блиска ми филозофија „болесног нарциса”. Почео сам, полако, да схватам колико је храбра, јака и достојанствена та жена која, ето, неће да живи само зато што јој „секс није добар као некада”.

Сетио сам се и Берта Ланкестера који у Бертолучијевом „Двадесетом веку” глуми времешног, држећег земљопоседника који је, једног јутра, у штали пришао младој сељанчици која је музла краву и хтео је, отпозади, знате већ шта да јој уради. Али, авај, изневерила га је мушка снага и он је, одмах, узео подебљи конопац и обесио се, ту, у штали на једној подебљој греди...

Наравно, може ми се приговорити да наводим екстремне примере „болесних нарциса” који би се убили и ако им мали прст зафали. Али, господо драга, тако то почиње; прво, закаже секс, а онда редом све почне да попушта, а ви идете линијом мањег отпора, и, гле, не приметите да већ дуже време носите „памперс” пелене и гадно вам је само када се први пут упи… у гаће. Касније то постане навика, све док не легнете у постељу и из ње више не устајете све и да хоћете. И такви никакви почињете да загорчавате живот себи и најближима. То „право” да загорчавате живот ближњима није резервисано само за старе и изнемогле особе. Узмимо за пример до јуче „супермена формуле 1”, мислим, наравно на Шумахера који месецима лежи непомичан и у коми, и, који, с времена на време, са лекарима и родитељима „разговара” само – очима!? А болнице су пуне таквих случајева код нас, а и у свету. Лекари се, често, држе веома лицемерно Хипократове заклетве као пијани плота, а у чему на своју страну имају и Цркву. Отуд законске прописе о еутаназији у Европи имају само Швајцарска, Белгија и Холандија.

Теолози свих боја су, углавном, против еутаназије. Они сматрају да је човеков живот пуко власништво бога, без обзира на то како се он звао. По њима човек не сме да се еутаназира или, не дај боже, да се убије. Јер, је л’ да, „све је у божјим рукама”. А Ниче је, сетите се, рекао: „Ако, човече, даш своју душу богу, онда ко си ти јадниче!?” И. Б. Сингер је то рекао мало другачије: „Чујеш ли ме, бог не постоји! А ако и постоји, ја ћу му вечно пркосити!” И да не ређам даље, да се не покривам цитатима мудрих људи. Од Прометеја до Хајдегера човеку би требало да је најдража слобода. Све и ако нас је неки бог створио, он тиме не задржава човеково право да ради са својим животом шта му је воља. Као што ни родитељу нисмо дужни да му се слепо покоравамо све и ако нас је, је л’ да, он сигурно створио.

Разговарајући с пријатељима и поштеним стручним људима добио сам изненађујуће велики подршку за покретање кампање за легализацију еутаназије. Основали смо, већ, и стручни тим који предводи Тања Минчић Марковић, адвокатица из Ниша. Увелико прикупљамо неопходна законска искуства из Швајцарске, Белгије и Холандије не бисмо ли направили што бољи закон о еутаназији.

Противници еутаназије салећу ме питањем: зашто ми трчимо пред руду са законом о еутаназији када га нема већина земаља у Европи? На то одговарам овако: ниједна земља у Европи нема ни закон о забрани изградње атомских централа, а ми смо га донели 1986. године у једнопартијском комунистичком парламенту упркос бројним противљењима.

С тим истим дивним људима покушаћу да донесем и закон о еутаназији у Србији.

Писац и колумниста НИН-а

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа