Европска битка за демократију

Необичном мешавином ширења негативних емоција и демагошких превара, десни популизам је запљуснуо Европу претећи демократији и покушавајући да се либералној хегемонији последње деценије супротстави нуђењем ауторитарног национализма.

Већ годинама се политичка наука бави документованом али неплодном дебатом око тога шта је узроковало успон европских десничарских партија које желе да сруше „глобалну либералну елиту” претећи да редефинишу политичку парадигму Запада.

Најчешће објашњење је да је то био одговор на глобалну кризу 2008, када су милиони губили посао, уштеђевине и будућност. С временом је несигурност појачана размахивањем тероризма, а нову нервозу унео је талас миграције.

Како је либерализам више систем него идеологија, криза економије довела је до разочарања политиком чији кредо почива на рационализму, секуларизму и материјалном интересу.

„Прогресивни неолиберализам”, како га неки називају, уназадио је материјални статус на многим социоекономским нивоима. Људи су почели да реагују на насилно увођење логике тржишта у све форме друштвеног живота.

Отпор је раније могао да буде разумљив, али криза је прошла. Привреде су стабилне. Незапосленост, типични мотив незадовољства, готово свуда је на историјски ниским нивоима, а десница је и даље у успону, као што потврђује пример Немачке.

Мигрантска криза повукла је обарач. Вешто користећи заводљиву идеју нације коју нуде као колективни компас, разни политички шарлатани замотани у националне заставе нуде спас од захукталог глобализованог света наступајући под слоганом „Европа која штити своје грађане”. Проевропски консензус из прошлости замењује обновљени национализам.

Популисти пропагирају тезу да либералне државе више не одражавају реалност западне политике и културе. Рушећи демократске механизме, користећи несигурност и фрустрацију, уплашенима од будућности нуде повратак на традиционалне вредности религије и породице.

Заморени оптимизам отворио је пут трагању за прошлошћу као позитивном нарацијом производећи токсични однос са будућношћу и блокирајући прогрес. Неизвесност истовремено провоцира потрагу за снажним вођством.

Уводећи параметре идентитета и нације, популисти су препознали начин да мотивишу разочаране људе. Понудили су рушење неолибералног поретка. Говорили су о заштити социјалних права оних од којих послодавци траже све више док увећани профит деле међусобно. Инсистирали су на страху пред налетом „исламских освајача”.

Мигранти су били повод успона национализма који је почео да се шири државама посткомунистичке трансформације с кратком историјом функционалне демократије. Вишеградска група постала је упориште „нелибералне демократије”. Лидери Мађарске, Пољске, Чешке и Словачке траже повратак сопственом идентитету.

Демони национализма распалили су опасну варијанту романтичарских заноса 19. века. Страх од „опсаде” преточио се у истински евроскептицизам проткан недемократским елементима једнопартијских система.

Десница затвара Европу за имигранте, али нови конзервативци ударају на темеље правне државе. У Будимпешти и Варшави настављају да компромитују правни систем ЕУ подривајући темељне постулате либералне демократије.

Време је да Европа каже до виђења либералној демократији и генерацији интелектуалне елите која је промовисала идеологију мултикултуралности, поручују лидери ових земаља. „На прагу смо великог тренутка”, тврди мађарски премијер Виктор Орбан, икона европских националиста, очекујући да десница оствари успех на изборима за Европски парламент у мају 2019.

Од брегзита у јуну 2016, за мање од две године, снаге које се противе поретку постигле су серију значајних успеха. Уз помоћ понешто мутираног духа национализма, десница је ојачала на широком потезу од Немачке и Холандије, до Шведске, Аустрије и Италије. Показало се да економски просперитет није брана продору ауторитарности, расизма, ксенофобије, исламофобије или антисемитизма.

Додатни замах уследио је уласком Доналда Трампа у Белу кућу. Супротстављајући се „владавини корумпираних, власти гладних глобалиста”, промовисан је бренд „Америка прво” и антимедијски слоган о „лажним вестима”. Трамп је ЕУ назвао „непријатељем” Америке и почео да по континенту охрабрује центрипеталне снаге спремне да га копирају.

Вођен идејом „подели и владај”, Трамп хвали брегзит, подржава Марин ле Пен у Француској, а као осведочени противник миграције и мултилатерализма стекао је веома високо мишљење о мађарском премијеру и пољском председнику.

Демократија је у кризи. Популисти су њени симптоми. „Нешто растурити, то иде брзо, али нешто изградити иде споро”, каже Ангела Меркел посредно потврђујући да треба очекивати серију националних криза чија је кореографија предвидљива: нов продор деснице, што се очекује да буде потврђено на изборима за Европски парламент.

Европа се драматично мења а успон десничарских идеја запакованих у популистичке слогане прети принципима либералне демократије које су у темељу европског пројекта.

Како се показује да демократски изабране владе могу да воде нелибералне политике, да избори нису гарант демократије и да није свака демократија заштитник људских слобода, партнерство крајње деснице све више брине лидере који себе описују као бранитеље либералних вредности.

У недавном говору пред Европским парламентом немачка канцеларка је изјавила да „национализам и егоизам више не би требало да имају место у Европи”. Добила је аплауз, али да би се ефикасније супротставила популизму десничарских демагога, либерална Европа ће морати да се замисли над чињеницом да популисти иза себе имају вољу народа незадовољног дугом борбом са безличним, корпоративним бриселским бирократама.

Предлог да субвенције из буџета ЕУ сиромашнијим чланицама буду везане за владавину права, могао би нелибералним режимима да ускрати милијарде евра, али не личи на демократску борбу.

Растући конфликт чланица ЕУ са запада и оних из централне и источне Европе постаје најозбиљнији изазов и претња кохезији блока. Сукоб је сложен јер се тиче идентитета, историје, вредности, религије и, надасве, интерпретација демократије. Противник више није пред зидинама Европе, он је унутра.

ЕУ још није демократија, а морала би да буде уколико намерава да преживи. „У Европи изгледа да је у току грађански рат” између либералне демократије и растућег ауторитаризма и национализма, процењује француски председник Емануел Макрон.

Почела је битка за демократију, којој је Европа последњи велики бастион.

Сутра: Пољски удар на судство