Дводимензионални људи

Овог лета је на нашој телевизији приказан филмски циклус „Декалог” (настао 1988/1989) пољског редитеља Кшиштофа Кишловског. У питању је најзначајнији, готово програмски пројекат пољске кинематографије из претпоследње деценије прошлог века, када се јавио покрет познат под називом „талас моралног немира”, односно „дијалог с друштвом”. Знамо да је печат квалитету пољског филма у деценијама после рата давао редитељ Анджеј Вајда.

Предводио је „школу субјективног реализма” педесетих година и својим ремек-делом „Пепео и дијамант” одбацио догматизам естетике „социјалистичког реализма”, а две деценије потом беспоштедно се суочио са пољском туробном стварношћу у филму „Човек од мермера”. Трагом овог великана, двојица младих редитеља усложњавају перцепцију стварности у пољском друштву, стављајући расправу о моралним питањима у први план. То су два Кшиштофа – Зануси и Кишловски.

Док Занусија више занимају свесно-логичке реакције друштвене јединке у оквиру естаблишмента, Кишловски се устремљује на подсвест и инстинкт („Кратки филм о убијању”, „Кратки филм о љубави”) и твори интелектуалне трактате о друштвеном лицемерју.

Међутим, емитовање „Декалога”, као слободно интерпретираних божјих заповести, и одсуство било какве узвратне реакције упозоравајуће су нас изнова суочили са чињеницом да борба за моралне принципе све више губи подршку, а самим тим и смисао али и сврху. Знамо да психоанализа приступа људској јединки као интегрисаном јединству његове три психичке димензије, а то су: ид (базични инстинкт), его (развој свести) и суперего (духовна надградња). Није тешко запазити да живимо у времену где се ова трећа и најузвишенија димензија не само запоставља и багателише већ се напросто брише и затире. А у њеном домену управо начело морала представља сами темељ, на коме почива читава духовна надградња. Када се темељ уруши, нормално је да се и остатак надградње обруши. Зато нас све више окружују дводимензионалне сподобе, људи без моралне окоснице.

Без обзира на то да ли је човек створио Бога или је обрнуто, суштина проблема се не мења: Бог симболише начело морала, а без њега брише се и могућност моралног просуђивања, а поготово пресуђивања. Разобручени либерални капитализам не оставља нам никакву шансу. У сваком случају, све више се уверавамо да капитализам представља најгори облик друштвеног уређења током људске историје. Зато што је лишен било каквог морала, зато што је нехуман, нетолерантан и неодговоран, али поврх свега – зато што је лицемеран, лажљив и притворан. Свој крунски интерес – профит – продаје нам све више у обланди „демократизације”, па затим тобожњих „људских права”, уједно кршећи и једно и друго где год стигне и како му се прохте.

Није чудно што су нам из Пољске стигли упозоравајући сигнали. Пољска је дубоко прожета католицизмом, али стазу капитализму утирао је протестантизам, пре свега калвинистичког опредељења. Пригрљујући најзад капитализам као знак демократизације, Пољаци су се нашли у моралној дилеми. Папа Војтила био је згрожен када је као први знак „демократизације” угледао порно-продавницу на главном тргу у Варшави. Слична ситуација је и са Србима, јер и православље жигоше неморалне радње капиталистичких профитера, а пре свега лихварство и зеленаштво.

Ако се пажљиво загледате у свако лице с којим се срећете, неће вам бити тешко да препознате особу лишену треће димензије, лице дводимензионалног човека. Он лелуја на поветарцу самообмане, прилагодљив је свакој чврстој форми – рецимо на степеништу добија степенаст облик као прострта стаза, а налази пролаз кроз најуже процепе. Дословно као у цртаним филмовима.

Ако бисте као своју лозинку поменули реч „морал”, неће уопште реаговати јер вас неће разумети, а уколико и схвати само ће се саркастично насмејати. Овај демон обезљуђења, еуфемистички назван „корупцијом”, не бира кога ће да запоседне: најлакше пригрљује оне најимућније, такозвану елиту, тајкуне и њихове пајтосе – политичаре, естраду, али и многе тзв. интелектуалце , чак и уметнике. Није уопште гадљив у том смислу. У широком луку заобилази сиротињу и убоге пензионере. Чим им стигне цркавица од пензије они се сјуре у ред за плаћање рачуна. Од таквих вајде нема! 

Што се тиче истакнутих филозофа током историје, познато је да су Сократ, Платон и Аристотел изједначавали идеју добра и морал с мудрошћу и разумом. Период раног хришћанства карактеришу аскеза и одрицање од телесног. Ниче доводи у питање моралне захтеве, али Кант установљује моралност као саму бит човекову. По свему судећи, у савременом свету Ничеова доктрина „воље за моћ” односи превагу.

*Филмски редитељ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа