Dvodimenzionalni ljudi

Ovog leta je na našoj televiziji prikazan filmski ciklus „Dekalog” (nastao 1988/1989) poljskog reditelja Kšištofa Kišlovskog. U pitanju je najznačajniji, gotovo programski projekat poljske kinematografije iz pretposlednje decenije prošlog veka, kada se javio pokret poznat pod nazivom „talas moralnog nemira”, odnosno „dijalog s društvom”. Znamo da je pečat kvalitetu poljskog filma u decenijama posle rata davao reditelj Andžej Vajda.

Predvodio je „školu subjektivnog realizma” pedesetih godina i svojim remek-delom „Pepeo i dijamant” odbacio dogmatizam estetike „socijalističkog realizma”, a dve decenije potom bespoštedno se suočio sa poljskom turobnom stvarnošću u filmu „Čovek od mermera”. Tragom ovog velikana, dvojica mladih reditelja usložnjavaju percepciju stvarnosti u poljskom društvu, stavljajući raspravu o moralnim pitanjima u prvi plan. To su dva Kšištofa – Zanusi i Kišlovski.

Dok Zanusija više zanimaju svesno-logičke reakcije društvene jedinke u okviru establišmenta, Kišlovski se ustremljuje na podsvest i instinkt („Kratki film o ubijanju”, „Kratki film o ljubavi”) i tvori intelektualne traktate o društvenom licemerju.

Međutim, emitovanje „Dekaloga”, kao slobodno interpretiranih božjih zapovesti, i odsustvo bilo kakve uzvratne reakcije upozoravajuće su nas iznova suočili sa činjenicom da borba za moralne principe sve više gubi podršku, a samim tim i smisao ali i svrhu. Znamo da psihoanaliza pristupa ljudskoj jedinki kao integrisanom jedinstvu njegove tri psihičke dimenzije, a to su: id (bazični instinkt), ego (razvoj svesti) i superego (duhovna nadgradnja). Nije teško zapaziti da živimo u vremenu gde se ova treća i najuzvišenija dimenzija ne samo zapostavlja i bagateliše već se naprosto briše i zatire. A u njenom domenu upravo načelo morala predstavlja sami temelj, na kome počiva čitava duhovna nadgradnja. Kada se temelj uruši, normalno je da se i ostatak nadgradnje obruši. Zato nas sve više okružuju dvodimenzionalne spodobe, ljudi bez moralne okosnice.

Bez obzira na to da li je čovek stvorio Boga ili je obrnuto, suština problema se ne menja: Bog simboliše načelo morala, a bez njega briše se i mogućnost moralnog prosuđivanja, a pogotovo presuđivanja. Razobručeni liberalni kapitalizam ne ostavlja nam nikakvu šansu. U svakom slučaju, sve više se uveravamo da kapitalizam predstavlja najgori oblik društvenog uređenja tokom ljudske istorije. Zato što je lišen bilo kakvog morala, zato što je nehuman, netolerantan i neodgovoran, ali povrh svega – zato što je licemeran, lažljiv i pritvoran. Svoj krunski interes – profit – prodaje nam sve više u oblandi „demokratizacije”, pa zatim tobožnjih „ljudskih prava”, ujedno kršeći i jedno i drugo gde god stigne i kako mu se prohte.

Nije čudno što su nam iz Poljske stigli upozoravajući signali. Poljska je duboko prožeta katolicizmom, ali stazu kapitalizmu utirao je protestantizam, pre svega kalvinističkog opredeljenja. Prigrljujući najzad kapitalizam kao znak demokratizacije, Poljaci su se našli u moralnoj dilemi. Papa Vojtila bio je zgrožen kada je kao prvi znak „demokratizacije” ugledao porno-prodavnicu na glavnom trgu u Varšavi. Slična situacija je i sa Srbima, jer i pravoslavlje žigoše nemoralne radnje kapitalističkih profitera, a pre svega lihvarstvo i zelenaštvo.

Ako se pažljivo zagledate u svako lice s kojim se srećete, neće vam biti teško da prepoznate osobu lišenu treće dimenzije, lice dvodimenzionalnog čoveka. On leluja na povetarcu samoobmane, prilagodljiv je svakoj čvrstoj formi – recimo na stepeništu dobija stepenast oblik kao prostrta staza, a nalazi prolaz kroz najuže procepe. Doslovno kao u crtanim filmovima.

Ako biste kao svoju lozinku pomenuli reč „moral”, neće uopšte reagovati jer vas neće razumeti, a ukoliko i shvati samo će se sarkastično nasmejati. Ovaj demon obezljuđenja, eufemistički nazvan „korupcijom”, ne bira koga će da zaposedne: najlakše prigrljuje one najimućnije, takozvanu elitu, tajkune i njihove pajtose – političare, estradu, ali i mnoge tzv. intelektualce , čak i umetnike. Nije uopšte gadljiv u tom smislu. U širokom luku zaobilazi sirotinju i uboge penzionere. Čim im stigne crkavica od penzije oni se sjure u red za plaćanje računa. Od takvih vajde nema! 

Što se tiče istaknutih filozofa tokom istorije, poznato je da su Sokrat, Platon i Aristotel izjednačavali ideju dobra i moral s mudrošću i razumom. Period ranog hrišćanstva karakterišu askeza i odricanje od telesnog. Niče dovodi u pitanje moralne zahteve, ali Kant ustanovljuje moralnost kao samu bit čovekovu. Po svemu sudeći, u savremenom svetu Ničeova doktrina „volje za moć” odnosi prevagu.

*Filmski reditelj

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista