Жртвована уметности

У познатој аутобиографској прози "Страх од педесете" Ерика Џонг каже: "Уметнички свет је бездетан свет".

После открића да је нобеловац Гинтер Грас био члан Хитлерових есес јединица, најновији шок који је потресао списатељске кругове односи се на откриће да је Артур Милер, један од најпознатијих америчких драмских писаца двадесетог века, имао сина Данијела, са Дауновим синдромом, о коме никада јавно није изрекао ни једну једину реч. Можда је Монро била једино сироче које је Милер могао да воли, Монро која је по сваку цену желела да са Милером роди дете и постане добра јеврејска супруга.

После венчања са Милером, Мерилин Монро имала је две опсесије: да живи кошер и да Милеру на свет донесе здраво потомство. Но, није успела ни у једном ни у другом. Камере су детаљно забележиле један од њених побачаја (Холивуд никада није имао много везе са етиком и природним правом на приватност). Снимак показује Монро на носилима, веома бледу. Она покушава да се придигне и да махне камерама, са слабим осмехом лажног оптимизма (бити звезда значило је бити срећан макар и присилно), док су је смештали у кола хитне помоћи. Чини се да је Монро одлучила да умре управо тада, док је јавно губила бебу, брак, Милера, себе. Рука коју је подизала да би себи одузела живот, као да се полако почела да подиже управо тада, веома споро, у једном готово замрзнутом кадру који је трајао наредних неколико година. ("Глава је годинама говорила да овако више не може. Онда су плућа одлучила да јој помогну", рекао је једном о својој болести  Кафка).

Неотворена писма

Јуџин је било име које је Артур Милер желео за свог сина Данијела, али је највољеније дете Јуџина О’Нила била кћи Уна, тамнокоса, нежна девојчица, умиљата, блиставог дара и интелигенције. Желела је да буде – глумица и отац, славни драмски писац и нобеловац ирског порекла, на ову је жељу само одмахивао руком говорећи да "је пред Уном све време овог света и да ће се свакако предомислити". Но, Уна ускоро упознаје старијег господина који јој хитро изјављује љубав и после неколико недеља познанства је – проси. Он је – славни Чарли Чаплин, који је старији од Уне неколико деценија. Јуџин О’ Нил је категоричан: уколико се кћи одлучи на тај брак, она за њега више неће постојати. Уна истрајава у својој одлуци да се уда за Чаплина и ускоро се венчавају. До краја Чаплиновог живота, остаће заједно. Њихова кћи Џералдина Чаплин, у аутобиографском филму о Чаплиновом животу, играће своју душевно оболелу баку, Чаплинову мајку. Њу је Чарли Чаплин, у младости, обилазио по душевним клиникама где је била смештена у Лондону. "Недељама сам ходао испод прозора болнице где је мајка била смештена и нисам имао храбрости да уђем", писао је у аутобиографији о мајци, која је, такође, била глумица.

Вратимо се Јуџину О’ Нилу. Унину одлуку да постане Чаплинова супруга, он јој никада неће опростити. До краја живота, са њом неће проговорити ни реч. Упркос томе, Уна ће му писати, често и по једно писмо недељно. Сва њена писма, неотворена, Јуџин О’ Нил чувао је на ноћном сточићу поред свог кревета. До смрти их је држао ту и са њима је, покрај себе, преминуо. Ни једно од њих никада није отворио.

Можда је најтрагичнија прича о губитку детета међу уметницима, губитак друге кћери Марине Цветајеве, Ирине, фебруара 1920, у суровим данима после Октобарске револуције, у Москви. О томе , она пише пријатељима Вјери Звјагинцевој и Александру Јерофејеву: "Пријатељи моји! Мени се десила велика несрећа: умрла је у сиротишту Ирина – 3. фебруара, пре четири дана. И зато сам ја крива. Толико сам била обузета Аљином болешћу (маларија, повратни напади) – и толико сам се бојала да идем у дом где је Ирина била смештена (бојала сам се управо тога што се сад десило), да сам се понадала у судбину... И сад се то догодило, и ништа се не може поправити. Сазнала сам случајно, одједном – риђ коњ и саонице са сламом – кунцевске – препознала сам их. Попела сам се, позвали су ме. ′Ви сте госпођа та и та?′ – Да. И рекли су ми: ′Умрла је без болести, од слабости′. Нисам отишла чак ни на сахрану – тога дана је Аља имала 40,7... да кажем истину? – просто нисам могла. – Живим стиснута грла, на ивици амбиса. За све је крив мој авантуризам, олаки однос према тешкоћама, најзад – здравље, чудовишна моја издржљивост. И најзад – била сам тако напуштена! Свако има понеког: мужа, оца, брата – ја имам само Аљу, а Аља је била болесна и ја сам сва отишла у њену болест – и ето Бог ме је казнио... Друге жене заборављају своју децу због балова – љубави – хаљина – животних празника. Мој животни празник су песме, али ја нисам због песама заборавила Ирину – ја два месеца нисам ништа писала! Господо, ако Аљу будем морала да дам у санаторијум, доћи ћу да живим код вас, спаваћу макар у ходнику или у кујни – преклињем вас! – не могу да живим овде, угушићу се. Или нас узмите обе, код вас је топло, бојим се да ће у санаторијуму и она умрети, свега се плашим, у паници сам, помозите ми!"

Аља није умрла у санаторијуму, надживела је Цветајеву, која је 1941. извршила самоубиство у Јелабуги (Русија). Пре тога, у Удружењу писаца Цветајеву су одбили да приме да ту ради као судопера. Очајнички је тражила посао да би прехранила сина, Мура. Аља је преживела и после година проведених у прогонствима и логору, читав живот је посветила прикупљању целокупног литерарног опуса своје мајке Марине Цветајеве.

Растројство Жане Модиљани

Још једна кћи побринула се да дело њеног оца не буде заборављено. Реч је о Жани Модиљани, чија је мајка, пошто је славни сликар преминуо од туберкулозе и исцрпљености, исте ноћи извршила самоубиство, скочивши са високе зграде, у осмом месецу трудноће. Жану Модиљани подигла је Модиљанијева рођена сестра и током живота , Жана је написала значајну биографију о животу и раду свог оца. Но, касније, утонула је у алкохол и душевно растројство. Живот је завршила у једном санаторијуму.

Можда је изузетак судбина деце Силвије Плат и Теда Хјуза. После самоубиства Силвије Плат, која је у кухињи гурнула главу у рерну са одврнутим плином, док су деца спавала у другој соби, син и кћи наставили су живот. Кћер Фрида никада није желела да даје изјаве о мајци, нити о оцу, не желећи да оптужи оца за мајчину смрт, што су годинама чинили Силвијини бројни обожаваоци. (Наиме, на гробу Силвије Плат, веома често су њени обожаваоци, са надгробне плоче поред презимена Плат, брисали презиме Хјуз). Фрида Плат-Хјуз избегава интервјуе, покушавајући да живи мирним животом, свесна да постоји само једна ствар тежа од уметности: бити потомак уметника.