Пољски удар на судство

Националистичка десница с упориштем у државама с кратком историјом демократије амбициозно и агресивно покушава да преобликује Европску унију и удаљи је од либералних вредности на којима је настала.

Значајан допринос тренду спутавања демократије, владавине права и раста ауторитарности даје пољска конзервативна власт промоцијом национализма и ударима на независно судство, слободне медије и организације цивилног друштва.

Порукама „Чиста Пољска, бела Пољска” и „Бела Европа братских нација” пробуђене су ултранационалистичке групе с којима је влада у Варшави три године флертовала да би тек одскора према њима заузела чвршћи став, мада критичари сматрају да то није довољно.

Комбинацијом национализма, ауторитарног католицизма, антиелитизма и напада на оне из ЕУ који „намећу” своје вредности, за водећег политичара и дефакто лидера наметнуо се шеф владајуће Партије закона и правде (ПиС), ексцентрични клеродесничар Јарослав Качињски.

ПиС је популарност стекао инвестицијама у сиромашне делове земље – новцем ЕУ. Пољска добија готово девет одсто буџета ЕУ за период 2014–2020, око 85 милијарди евра. Зашто званична Варшава гризе руку која је храни?

Качињски прихвата евре, али сматра да је ЕУ осуђена на пропаст и да се треба спасавати на време. Не би да мења социјални инжењеринг за који је уверен да Пољску „подиже са колена”. Игра на дубоко укорењене страхове од страног мешања и немачко-француске доминације.

Узор властима у Варшави је премијер Мађарске, творац „нелибералне државе” и вођа европске „културне контрареволуције”. „Виктор Орбан је показао шта је све у Европи могуће. Дао је пример и ми учимо на његовом примеру”, изјављивао је Качињски 2016. тражећи повратак „хришћанским коренима” у временима мигрантске кризе.

Као што француски председник Емануел Макрон одбија да буде „вазал” Трампове Америке, тако у Варшави одбијају да буду „вазали” бриселских бирократа.

Владајућа пољска елита игра на националистички револт који је делом резултат фрустрације због тога што 14 година од придруживања ЕУ земља нема квалитет живота као западне чланице.

Пољска је била економска машина Источне Европе – њена Немачка – када је 2015. десничарски ПиС победио либерале из Грађанске платформе чији је премијер Доналд Туск свој програм описивао као „очување топле воде у славини”. Мислио је да је то довољно.

Показало се да Пољаци изнад свега хоће повратак традиционалном идентитету, историји и слави коју су некада имали, или замишљали да су имали, у временима пре него што су судбину почели да деле са либералним, мултикултурним и секуларним Западом.

„Направићемо Пољску великом поново” је пољска верзија Трампове „америчке изузетности”. Пољаци у национализму и изолационизму шефа Беле куће виде узор који следе својим евроскептицизмом.

Пољска је на пут колизије с либералном Европом ступила изгласавајући законе који влади и њеној већини у Сејму, парламенту, омогућавају политичку контролу судства. Судије Врховног суда, који потврђује резултате избора, пре доласка ПиС на власт предлагале су судије а не политичари. Власт тврди да су промене неопходне да се – три деценије од обарања комунизма – судови „прочисте” од остатака некадашњег режима.

Бриселски критичари подсећају Варшаву на то да је добровољно прихватила правила ЕУ и оптужују власти за „систематске претње” владавини права, подривање принципа независности судства и удаљавање од темељних вредности уније. Европска комисија је крајем 2017. покренула процедуру против Пољске, потом подржала оштре критике власти на рачун власти која компромитује читав правни систем уније.

Влада у Варшави покушала да дође до компромиса, али без намере да се одрекне контроле. Председник Анджеј Дуда назива ЕУ „неком замишљеном заједницом с мало утицаја на нас” и у октобру је именовао 27 нових судија Врховног суда упркос одлуци Врховног административног суда да се блокирају нова именовања. Европски суд правде је потом наредио Пољској да одустане од реформи.

Пољска би теоретски могла да изгуби право гласа у процесима одлучивања ЕУ, али показује се да је изузетно тешко казнити државу уније. Неопходно је да предлог одобри свих 28 чланица, али онда би на сцену ступила солидарност деснице: довољан је само вето Мађарске да све блокира.

Критичари бивају проглашенима за „Соросеве агенте”. Качињски понавља да Пољска припада ЕУ, али мора да буде опрезна да не буде инфицирана „социјалним болестима безбожничког либералног рационализма” који толерише истополне бракове а запоставља традиционалну породицу.

Али, за разлику од Мађарске, пољски популисти суочени су са снажнијом опозицијом. Већина медија задржала је критичност. Судство је устало у одбрану напада на његову независност. Групације цивилног друштва пружају отпор владавини ПиС-а и упозоравају на промоцију ауторитарности.

Десетине хиљада жена демонстрирало је против закона о абортусу иза којег стоји Римокатоличка црква. Други протестују због намере власти да култура и образовање постану конзервативнији.

Пољска је подељена а тек је чека маратон избора који ће трајати до 2020. Али, упркос агресивној политици конфронтације, скандала око непотизма и продуженог конфликта са ЕУ, судством, пословним круговима и групама цивилног друштва, ПиС има подршку већу од 30 процената.

Пољаци су на локалним изборима у октобру, првом тесту бирачког расположења од 2015, потврдили водећу улогу владајуће странке, њених антиимиграционих порука, дарежљиве социјалне политике и подстицања националног поноса. После три године економског успона, ПиС има подршку сиромашнијих по мањим срединама и међу социјалним конзервативцима.

Урбани либерали који су управљали Пољском током четврт века посткомунистичке тразиције су се мобилисали. То што је ПиС добио пет процената мање него на прошлом гласању тумаче као сигнал рањивости те странке. Водећа опозициона Грађанска платформа освојила је Варшаву, где је кандидат владајуће странке говорио да би допуштање муслиманима да уђу у Пољску било равно нацистичкој инвазији 1939.

Пољска је подељена и не мири се лако. Таква, постаје важан полигон борбе либералне и нелибералне Европе уочи окршаја на изборима за Европски парламент у мају идуће године. Почело је у Мађарској, али каква ће бити будућност ЕУ у значајнијој мери зависи од веће, богатије, многољудније и геостратешки важније Пољске.

Сутра: Мађарска – инкубатор национализма