Скупа цена напретка

Како време пролази све више смо преокупирани проблемима неекономске природе посебно у погледу догађања у, још увек, нашој јужној покрајини, иако и ту има нешто економског у виду увођења таксa на српску робу, али урађеног у друге сврхе. Како ти проблеми ескалирају уз очигледну подршку ужег и ширег окружења, наш политички врх, у недостатку изгледа да се ти проблеми реше колико-толико у нашу корист, све гласније истиче успехе наших економских реформи.

То су, прелаз из енормног вишегодишњег буџетског дефицита у буџетски суфицит који бележимо већ трећу годину, те апсолутно и релативно (у односу на БДП) смањење јавног дуга, па смањење незапослености са 25 на 11 одсто и  овогодишњи раст БДП-а од, како најављује министар финансија, 4,4 одсто, што није забележено од преткризне 2008. године.

Осетне су и промене у висини пензија и плата у јавном сектору, у односу на ниво у моменту њиховог умањења учињеног ради консолидације јавних финансија. Лидер смо у привлачењу директних страних инвестиција, а видни су успеси и у реализацији многих инфраструктурних пројеката. Рекло би се, сасвим довољно за опстанак актуелне власти и поред проблема с почетка текста.

Нажалост, наши реформатори, што свесно, што из незнања, превиђају да се ваљаност текуће развојне и економске политике не мери тренутним резултатима него квалитетом економије па и живота у будућности, тј. куда та политика води. А тако гледано, много шта говори да срљамо у економску зависност типичну за земљу и државу без јасне визије и стратегије првенственог ослонца на расположиве сопствене ресурсе, без чега  је немогућ одржив напредак.  

Наиме, и поред раста БДП-а последњих година, просечан годишњи раст у последњих десет година је испод један одсто, због чега смо по многим економским показатељима на зачељу земаља Југоисточне Европе, са свим последицама које из тога произилазе. Ипак, не би то било толико ограничавајуће да смо те године бар искористили за стварање услова за узлазну путању на здравим основама. А ту је, рекло би се, наш кључни проблем и неспоразум. 

Овогодишњи раст БДП-а од 4,4 одсто, ако и буде, остварићемо, нажалост, уз висок раст страних директних инвестиција и стагнацију или можда и пад домаћих приватних инвестиција, што мења власничку структуру имовине, производње, извоза и девиза од извоза и остварене добити у корист страног капитала, која се по правилу не реинвестира већ износи напоље, затим, уз велики несклад понуде школоване и стручне радне снаге у односу на захтеве привреде и јавног сектора са последицом, безмало, егзодуса радно и здравствено највиталнијег дела популације. 

Остварићемо га, такође, и у незадовољавајућем износу у односу на  бруто вредност  производње и услуга, јер се наша продукција углавном заснива на нижем технолошком нивоу, употреби јефтине радне снаге и високом увозном садржају, због чега ћемо годину завршити са дефицитом робне размене од преко пет милијарди евра. Са динаром смо у зачараном кругу јер смо у политици курса присиљени на избор мање неповољног решења, тј. да јаким динаром ублажавамо трошак спољњег дуга, па и на штету извоза. 

Илузија је и напредак који политички врх најављује у погледу кретања јавног дуга. Он је и поред недавне значајније отплате доспелог јавног дуга и даље превисок и у нескладу са чињеницом да нема више буџетског дефицита и па ни потребе за задуживањем по том основу. А разлог спором смањењу јавног дуга су претварање дугова неких јавних и државних предузећа која су годинама кочница развоја укупне економије. 

Безмало једина светла тачка, без битне заслуге власти, јесте успешан ИТ сектор и у извозу услуга и стварању БДП-а. Зато би се државни челници уместо обећања брзих економских ефеката и скорог златног доба, морали окренути одређивању, стању примерене, развојне и економске политике на којој би се заснивала и стратегија образовања, структура инвестиција, развојни подстицаји и адекватна употреба оствареног БДП-а.  

*Економиста, Београд

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа