Етно групе и чувари традиције

Традиција је данас, вероватно више него икада, постала неизоставан део политичког, економског и ко зна каквог још маркетинга. Оно што чуди јесте упадљив недостатак потребе за њеном деконструкцијом, дубинским сагледавањем проблема и одговором на питање зашто је баш традиција та магична реч којом се настоји (и успева?) да прода читав низ производа и идеја, које, мање-више и немају неке везе са реалним наслеђем

Традиција сублимира највише вредности једне епохе, наглашавајући и уједињујући оне (идеалне) обрасце појединачног и колективног постојања, који представљају не само жељену него и достижну меру људскости и слободе.

Јасно је да оно што данас носи етикету традиционалног ни изблиза не одговара горњем опису. С обзиром на то, поставља се питање могућности и потребе разграничавања традиције од традиције, односно разликовања онога што заслужује да буде означено овим појмом и онога што иза њега сакрива своју површност.

Изворно и традиционално

Ово питање свакако се не односи на проблеме као што је онај у вези са пореклом сарми, гибанице, ајвара и љутих папричица. Међутим, када се ради о различитим аспектима духовног наслеђа, онда занемаривање овог питања иде у прилог продубљивању веома озбиљних криза идентитета, које су већ дуго времена актуелне на нашим просторима.

Имајући у виду историјске чињенице дисконтинуитета у оквиру наше народне традиције, изворна музика представља један од ретких живих "материјалних" доказа постојања не само одређених образаца традиционалног живота и мишљења, него и својеврсног микрокосмоса који тежи да трансцендира често тешку и ригидну свакодневицу.

Из ове "кухиње" произашао је и такозвани етно тренд", актуелан у музици последњих двадесетак година. Иако је настала као резултат процеса реактуелизације традиције, "етно музика" је на њу подсећала само по својим формалним карактеристикама (мада често прибегавајући синкретистичким подухватима непознатим у традиционалним обрасцима), док јој је садржај бивао потпуно лишен суштинског смисла и функција народне песме.

Но, све би ово биле ноторне и за ово писаније не посебно занимљиве чињенице да, барем у нашем окружењу, етно музика није представљана као традиционална. Због читаве ове забуне најмање се може приговорити ауторима и извођачима. Многи међу њима се нису превише ни упуштали у именовање свог стила, док су други кокетирали са појмовима осавремењивања и динамичности традиције, признајући своје интервенције на оригиналном наслеђу. Највећи допринос мраку незнања и нераспознавања дале су поједине институције од националног значаја, које су угледом који уживају у јавности, с једне стране и некритичким покровитељством с друге, пружиле неупитни легитимитет овој појави. Међу њима значајно место заузима Српска православна црква.

Иако има доста примера да су на различитим црквеним свечаностима и прославама учествовале разне "етно групе", које су представљане као чувари традиције, овде имам на уму првенствено једну акцију, за коју сматрам да је током последњих неколико година учинила највећу штету поимању српског традиционалног наслеђа. Ради се о акцији обнављања манастира Ђурђеви ступови, у оквиру које је, са циљем прикупљања прихода за овај подухват, организован велики број концерата широм Србије. У почетку је садржај дешавања био шаролик – на концертима су учествовале различите групе и појединци – познати глумци и јавне личности, састави који су изводили изворне песме у њиховом аутентичном облику, као и они који су певали и свирали различите обраде у "етно стилу", велики број хорова и знатан број рок и поп музичара. Оваква концепција није била сувише спорна – свако је давао оно што је имао, а симболика заједништва и тема окупљања надилазила је и у други план стављала разнородност уметничких израза. Временом се, међутим, "трупа" смањивала, да би на крају био образован вокално-инструментални састав "Ступови", састављен од неколицине појединаца из различитих музичких група. "Етно замешатељство" које је широм земље презентовао овај бенд премашило је све до тада виђене појаве ове врсте. Китњасти музички аранжмани, ситуацији и поводу непримерено сценско понашање у коме доминира врцкање, скакутање и изнад свега кокетерија са публиком, у чијим су првим редовима често преовладавале црне мантије (што свештеничке што монашке), те позивање на важност очувања традиционалног, националног и верског учинили су да "Ступови" постану супстрат измишљене, изврнуте и злоупотребљене традиције. Уместо да подсети на трагику и историјских и актуелних страдања, уместо да сугерише озбиљност садашњег тренутка и подстакне на саосећање и размишљање, група је пружала добру забаву у стилу "хлеба и игара", остајући тако на површини комплексне стварности.

Црква и рокенрол

Колико је ствар отишла далеко потврдила је недавна полемика око изјаве митрополита Амфилохија о врсти надахнућа и суштини музике познатог састава Ролингстонс. Изјава је, од стране дела јавности, протумачена као доказ конзервативности Српске православне цркве, а гласу напредног мњења придружио се и један београдски рокер, иначе учесник акције "Подигнимо Ступове". Он се осетио позваним да одбрани традицију рокенрола, али и отвореност Цркве ка модернизацијским процесима. Овај млади господин је као пример потоње навео управо подухват  "Подигнимо Ступове".