Духовни сепаратизам

Kорпус који ће чинити „шареница” збитија око повлачења граница између – то је бар несумњиво – братских народа, Срба и Црногораца, омноготомиће се толико да ће у националним библиотекама и полице бити претесне. А биће, богме, и те како посла и за Дукљане и за САНУ, у којој, и то не без одличја, и столују и столовали су, надамо се и столоваће, мнозина „онијех” пореклом од Дукљана. Нека, и нека нам се посрећи!

У „Политици” (4. 11. 2018) огласи се – и хвала му – Веселин Матовић, повећим написом „Фалсификати у уџбеницима”, а нас то подсети на готово рововске ратове са Шиптарима деведесетих и потоњих година на Kосмету да, бар у функционалном погледу, објединимо школски систем, из чега произлазе немала права покрајина, као и могућности да њихове дипломе буду пуноважне на читавој територији Републике (а преко ње и у земљама с којима имамо конвенције о признавању школских исправа). Са Kосовом (Kосметом) био је то узалудан труд, иако су и надзирали, па и непосредно учествовали управо емисари ЕУ (нпр. Герд Аренс, Kутиљеро, а на Kриту у организацији „Св. Аудиђио” Паља...).

Прави Гордијев чвор нису били тзв. предмети природних наука, јер је математика, наравно, математика за све, као и биологија, хемија и други. Нису препрека били ни језици. Албанци (Шиптари, назив због званичног имена Речника у издању Албанолошког института у Приштини; по школским прописима настава за све мањине изводила се по опредељењу чак и локалних заједница) образовали су се на свом језику од вртића, па све до магистарских и докторских студија. Сепаратистички ровови најдубље, готово непремостиво, ископани су у настави музичке (и других уметности), а понајвише у програмима књижевности (од око 120 писаца једва да је десетак уврштено из других република). Нажалост, како нас обавести Веселин, сада у држави Црној Гори!

Нама који смо савременици, а неки од нас и саучесници и сведоци черечења и логике и духа цивилизације, најтеже сада пада управо то што се натура, а и чини, у духовној сфери. Србија заиста, и то још од млађаног Светозара Марковића, „Србијанца”, нити присваја, нити жели да негира аутохтоност и посебност, што би се рекло „инокрвне браће”, Црногораца. Зар Светозар, и то седамдесетих година 19. века, није пишући о правим народним песницима јасно и гласно рекао: „Такав је наш или, боље рећи црногорски песник, владика П. П. Његош”? А када је о језику реч, националистички неострашћени лингвисти знају (требало би да знају) да је чувени Фердинанд де Сосир изрекао да се „словенски језици мање разликују међу собом него – дијалекти француског језика”... Можда је и претерао, али не би требало одбацити и то што је чак и чувени Ноам Чомски („Политика”, 8. 3. 2018) потписао Декларацију о заједничком српском језику.

На крају: нису ли границе у тој духовној „географији” поразније од оних у физичкој географији? У тој другој деле нас „брда и долине”, а у оној првој: крв, млеко мајчинско, језик и дух које никаква тектоника не би смела, а објективно и не може да измени! Лингвистима је знано да су се прајезици удаљили управо због првих феудалних граница, а верници – да је Бог „лично” расејао несложне Вавилонце и помутио им и ум и језик... Неки·су, нажалост, пошли сада путем „чувеног” Јосипа Јураја Штросмајера, који је јавно говорио да „зло чини ко брата од брата и крв од крви дијели”, а утирао пут разбраћивању и...

Академик Српске академије образовања

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа