Ђоковић освојио мастерс у Риму

У збирци Новака Ђоковића, нашег најбољег тенисера, од јуче је десет трофеја. Још једну вредну победу је остварио у Риму савладавши у финалу Швајцарца Станисласа Вавринку с 4:6, 6:3, 6:3.

Свакако да ни један његов тријумф не може да се мери с великим успехом на овогодишњем Међународном првенству Аустралије, али титула у вечном граду има посебан значај јер му је прва на шљаци с турнира из такозване мастерс серије, који су најјачи после четири за „грен-слем”. Претходне три је узео на тврдој подлози, својој омиљеној – у Мајамију и Монтреалу лане и у Индијен Велсу ове године.

У околностима када земљани терени имају свог краља Шпанца Рафаела Надала, коме на шљаци није дорастао ни најбољи тенисер данашњице Швајцарац Роже Федерер, пред Ђоковићем се указала ретка прилика да искористи то што се Надал спотакао већ у другом колу. С њим је сусрет био могућ само у финалу, а наш играч је постао највећи фаворит оног часа када је још једном ове сезоне посрнуо Федерер, коме је предао меч у полуфиналу у Монте Карлу, на претходном мастерс турниру.

Тако се потрефило да наш играч нема за противника ни једног тенисера који је носилац, а камоли да је међу десет најбољих на листи. Уз то, кроз четвртфинале и полуфинале се пробио тако што су му супарници предали због повреда. Ипак, од Вавринке се с правом прибојавало.

Други „рекет” Швајцарске, коме су предвиђали да ће да буде Федереров наследник, можда је у Риму први пут заиста играо онако како су то сматрали далековиди. Овај финале је био меч његове каријере, а почео га је толико сјајно да му позавиди и славни земљак, који је на шљаци као уклет.

Вавринка је изгубио у претходна два дуела с Ђоковићем, али је изгледало као да је, попут шаховских велемајстора, целу ноћ пробдео студирајући где је наш тенисер „најтањи”. Почео је тактички изванредно, а гем који је освојио на противнички сервис за вођство с 3:2 био је пресудан и да поведе у сетовима. Ђоковић је деловао не само као да је устао на леву ногу, него поспано и безвољно. Говор његовог тела је био исти као и у недавном мечу који је због порблема са здрављем предао Федереру. Вавринка је са 6:4 начинио крупан корак ка тек другој титули у каријери, а сигурно најзначајнијој после тријумфа на јуниорском „Ролан Гаросу” 2003, чиме је и дао за право стручњацима да му предвиде блиставу будућност. Чинило се да ће и тај трофеј да приграби после дуела с Ђоковићем који му је претпрошле године због премора предао одлучујући меч у Умагу.

Међутим, наш тенисер, као умивен леденом водом, пренуо се у наставку. А када Ђоковић личи на себе, онда је његова игра и празник за очи. Вавринка се суочио с препорођеним противником и више му спаса није било. Изгубио је, али није био очајан. Да му је неко пре турнира понудио финале и чак скок с 24. места на светској ранг-листи на десето, то би, што се каже, оберучке прихватио. У Риму је могао да постане први победник који нема статус носиоца после Шпанца Феликса Мантиља који је у финалу 2003. победио Федерера. Да је тријумфовао, био би и девети на листи, али и овако остаје забележено да до јуче од увођења рангирања (1973) никада два Швајцарца нису била међу десет првопласираних

Ђоковићева победа је значајна и слатка и из још једног разлога. На ранг-листи, која ће да буде објављена данас, прићи ће другопласираном Надалу, коме је први пратилац, на само 310 поена (пре Рима разлика је била 1.180). Већ данас почиње велики турнир у Хамбургу на којем је Надал лане био финалиста, а Ђоковић четвртфиналиста. Сплетом повољних околности, наш тенисер може да свргне Шпанца с другог места на којем је од јула 2005. Само, да га не задеси судбина као после великих тријумфа у Индијен Велсу ове године и у Монтреалу лане када је на следећим искушењима поклекао већ пред првом препреком. У сваком случају, у Риму је играо боље него у Монте Карлу, што је охрабрујући наговештај за „Ролан Гарос” (25. мај – 8. јун), врхунац сезоне на земљаним теренима.