Косметска парализа

​На путу заокружења „државности” упркос Резолуцији Савета  безбедности 1244 било је очекивано да се деси пре или касније правна инаугурација војске Косова. Подршка режисера сецесије није изостала и уместо покајничке ревизије штетне исхитрености поновљено је још дубље потонуће у безакоње и невиђену дволичност. Време је да се свако ко иоле држи до обичног људског поштења и морала упита: Да ли је Србији место у друштву таквих „апостола демократије” и чему може да се нада у будућности? Веровати да је европска економска, политичка и свака друга доминација неограничена у трајању знак је озбиљне политичке кратковидости. Насупрот Европи под теретом демографске регресије и немогућности технологије и дигитализације да компензују све очигледније енергетске и сировинске дефиците тежиште будуће цивилизације помера се на исток са енормним ресурсима пијаће воде, енергената, сировина и људским потенцијалом друштава у експанзији. Везивати националну судбину за Европу без алтернативе у сенци примицања неизбежних невоља „зарад будућности...” одрицањем од Космета губитнички је дефетизам у немоћи повиновања. Косовско питање је својеврсни куриозитет, рационално, са становишта међународног права необјашњив феномен тријумфа друштвене инверзије, ниподаштавања постулата на којима почивају светски поредак и елементарна логика, али и крај илузије о либерално демократски уређеном свету. Показало се да су себични политички интереси комбиновани насиљем изнад свих међународних повеља и правних аката, а пре свега људских права, државног суверенитета, морала и здравог разума. Управо у таквој политичкој констелацији „разграничење” губи сваки смисао жртвовања стварности, реалног живота, поништења векова историје, одрицања од државотворног и духовног простора зарад непредвидиве имагинарне будућности.

 Каква ће то будућност бити и чему се надати кад Србија остане формално без Космета „компромисним решењем, разграничењем или нечим трећим” евентуално подмирена локалним ингеренцијама у пар општина, али хиљадама Срба и највећим светињама препуштеним на (не)милост Приштини? Космет није само прост географски појам нити питање политичке елите секуларне државе и црквених великодостојника већ се ради о националном достојанству, части, одрицању од свега што је вековима било митски симбол српства, државности, вере, духовности, културе, страдања, сећања, а тога се ниједан народ по било коју цену никада добровољно не одриче. Да су поклекли Карађорђе, српске војводе и хероји са Цера, Колубаре, албанске голготе, Солунског фронта Србија би данас била под Турцима или Аустроугарима.

После крвавог сукоба и дубоких рана још није време за разговоре  о статусу пре свега док су виновници и иницијатори кршења међународног права и њихови непосредни наследници присутни и активни на политичкој сцени. Нема потребе журити и срљати у компликације емоцијама оптерећеним односом са Албанцима разговорима о нечему што нема реалне изгледе на успешан епилог јер за друштвено историјске процесе поред „борбености и храбрости” знања, проницљивости и мудрости потребно је време. Ситуација у којој се Србија налази веома ограничава њене могућности, али своју комуникацију и однос са Албанцима на локалним темама мора да унапреди и реанимира формирањем владиног експертског тима уместо неефикасне Канцеларије за КиМ. Потребна је динамика у договорима о свакодневним егзистенцијалним потребама Срба, личној и имовинској безбедности, повраћају узурпиране и обештећењу уништене имовине, повратку избеглих, испитивању злочина, заштити културне баштине, манастира и верских објеката и свака могућа сарадња у њихову корист.

Србија је рекла да никада неће признати државност Космета и требало је тога да се држи уместо да учествује у бриселском мегашоу високе политике замајавања без резултата. Албанци и њихови ментори схватили су да Србија нема идеје нити снаге да искорачи из круга косметске парализе и рискантним прекорачењем свих прихватљивих норми ексцесним повећањем такса на српске производе, обуставом лекова, хране, штампе, формирањем војске покушавају да „подигну улог” и испровоцирају Београд. Прекомерно, непромишљено реаговање компромитовало би Србију у светској јавности и тиме ослабило њену све темељнију међународну позицију стрпљиво грађену за разлику од Албанаца који све више аутодеструктивним акцијама урушавају свој међународни статус. Њиховим западним менторима очигледно се не допада све учесталије „замрзавање” и повлачење признања Косова које би могло да прерасте у масовну појаву поништења „резултата” сецесије. Добро чињенично структуриран наступ председника Вучића у УН одговор је на изазвану кризу ради убрзања процеса постизања „коначног решења” док још постоји интерес у Вашингтону да своје време, енергију и доларе троши на једно у принципу периферно питање чега су у Приштини веома свесни. Време је да Србија одлучно одговори, не тако што ће угрозити физичку егзистенцију свих грађана Космета већ изгласавањем Закона о прекиду и мораторијуму бриселских статусних разговора јасном поруком да косметско питање још дуго неће бити очекивани Fait accompli или готова ствар.

Минхен, Српски форум Немачке