Kosmetska paraliza

​Na putu zaokruženja „državnosti” uprkos Rezoluciji Saveta  bezbednosti 1244 bilo je očekivano da se desi pre ili kasnije pravna inauguracija vojske Kosova. Podrška režisera secesije nije izostala i umesto pokajničke revizije štetne ishitrenosti ponovljeno je još dublje potonuće u bezakonje i neviđenu dvoličnost. Vreme je da se svako ko iole drži do običnog ljudskog poštenja i morala upita: Da li je Srbiji mesto u društvu takvih „apostola demokratije” i čemu može da se nada u budućnosti? Verovati da je evropska ekonomska, politička i svaka druga dominacija neograničena u trajanju znak je ozbiljne političke kratkovidosti. Nasuprot Evropi pod teretom demografske regresije i nemogućnosti tehnologije i digitalizacije da kompenzuju sve očiglednije energetske i sirovinske deficite težište buduće civilizacije pomera se na istok sa enormnim resursima pijaće vode, energenata, sirovina i ljudskim potencijalom društava u ekspanziji. Vezivati nacionalnu sudbinu za Evropu bez alternative u senci primicanja neizbežnih nevolja „zarad budućnosti...” odricanjem od Kosmeta gubitnički je defetizam u nemoći povinovanja. Kosovsko pitanje je svojevrsni kuriozitet, racionalno, sa stanovišta međunarodnog prava neobjašnjiv fenomen trijumfa društvene inverzije, nipodaštavanja postulata na kojima počivaju svetski poredak i elementarna logika, ali i kraj iluzije o liberalno demokratski uređenom svetu. Pokazalo se da su sebični politički interesi kombinovani nasiljem iznad svih međunarodnih povelja i pravnih akata, a pre svega ljudskih prava, državnog suvereniteta, morala i zdravog razuma. Upravo u takvoj političkoj konstelaciji „razgraničenje” gubi svaki smisao žrtvovanja stvarnosti, realnog života, poništenja vekova istorije, odricanja od državotvornog i duhovnog prostora zarad nepredvidive imaginarne budućnosti.

 Kakva će to budućnost biti i čemu se nadati kad Srbija ostane formalno bez Kosmeta „kompromisnim rešenjem, razgraničenjem ili nečim trećim” eventualno podmirena lokalnim ingerencijama u par opština, ali hiljadama Srba i najvećim svetinjama prepuštenim na (ne)milost Prištini? Kosmet nije samo prost geografski pojam niti pitanje političke elite sekularne države i crkvenih velikodostojnika već se radi o nacionalnom dostojanstvu, časti, odricanju od svega što je vekovima bilo mitski simbol srpstva, državnosti, vere, duhovnosti, kulture, stradanja, sećanja, a toga se nijedan narod po bilo koju cenu nikada dobrovoljno ne odriče. Da su poklekli Karađorđe, srpske vojvode i heroji sa Cera, Kolubare, albanske golgote, Solunskog fronta Srbija bi danas bila pod Turcima ili Austrougarima.

Posle krvavog sukoba i dubokih rana još nije vreme za razgovore  o statusu pre svega dok su vinovnici i inicijatori kršenja međunarodnog prava i njihovi neposredni naslednici prisutni i aktivni na političkoj sceni. Nema potrebe žuriti i srljati u komplikacije emocijama opterećenim odnosom sa Albancima razgovorima o nečemu što nema realne izglede na uspešan epilog jer za društveno istorijske procese pored „borbenosti i hrabrosti” znanja, pronicljivosti i mudrosti potrebno je vreme. Situacija u kojoj se Srbija nalazi veoma ograničava njene mogućnosti, ali svoju komunikaciju i odnos sa Albancima na lokalnim temama mora da unapredi i reanimira formiranjem vladinog ekspertskog tima umesto neefikasne Kancelarije za KiM. Potrebna je dinamika u dogovorima o svakodnevnim egzistencijalnim potrebama Srba, ličnoj i imovinskoj bezbednosti, povraćaju uzurpirane i obeštećenju uništene imovine, povratku izbeglih, ispitivanju zločina, zaštiti kulturne baštine, manastira i verskih objekata i svaka moguća saradnja u njihovu korist.

Srbija je rekla da nikada neće priznati državnost Kosmeta i trebalo je toga da se drži umesto da učestvuje u briselskom megašou visoke politike zamajavanja bez rezultata. Albanci i njihovi mentori shvatili su da Srbija nema ideje niti snage da iskorači iz kruga kosmetske paralize i riskantnim prekoračenjem svih prihvatljivih normi ekscesnim povećanjem taksa na srpske proizvode, obustavom lekova, hrane, štampe, formiranjem vojske pokušavaju da „podignu ulog” i isprovociraju Beograd. Prekomerno, nepromišljeno reagovanje kompromitovalo bi Srbiju u svetskoj javnosti i time oslabilo njenu sve temeljniju međunarodnu poziciju strpljivo građenu za razliku od Albanaca koji sve više autodestruktivnim akcijama urušavaju svoj međunarodni status. Njihovim zapadnim mentorima očigledno se ne dopada sve učestalije „zamrzavanje” i povlačenje priznanja Kosova koje bi moglo da preraste u masovnu pojavu poništenja „rezultata” secesije. Dobro činjenično strukturiran nastup predsednika Vučića u UN odgovor je na izazvanu krizu radi ubrzanja procesa postizanja „konačnog rešenja” dok još postoji interes u Vašingtonu da svoje vreme, energiju i dolare troši na jedno u principu periferno pitanje čega su u Prištini veoma svesni. Vreme je da Srbija odlučno odgovori, ne tako što će ugroziti fizičku egzistenciju svih građana Kosmeta već izglasavanjem Zakona o prekidu i moratorijumu briselskih statusnih razgovora jasnom porukom da kosmetsko pitanje još dugo neće biti očekivani Fait accompli ili gotova stvar.

Minhen, Srpski forum Nemačke