Паника на Волстриту због нове кризе

На Бад­ње ве­че, по при­чи Чар­лса Ди­кен­са, оми­ље­ној у ан­гло­сак­сон­ском све­ту и ре­дов­но при­по­ве­да­ној у ове пра­знич­не да­не по гре­го­ри­јан­ском ка­лен­да­ру, шкр­тог бо­га­та­ша по­хо­ди и ис­ку­ша­ва Дух про­шлих Бо­жи­ћа. Бро­ке­ре с Вол­стри­та, али и дру­гих свет­ских бер­зи, ју­че су му­чи­ли ду­хо­ви три­ју про­ху­ја­лих Бо­жи­ћа, оних из 2008, 1987. и 1929, кад су Аме­ри­ку и пла­не­ту згра­би­ле нај­го­ре еко­ном­ске кри­зе у по­след­њих сто­ти­ну го­ди­на.

Ста­ње уз­бу­не се ју­че про­но­си­ло сву­где, јер на бер­за­ма је ове го­ди­не, пре­ма јед­ној ра­чу­ни­ци, из­гу­бље­но го­то­во се­дам би­ли­о­на до­ла­ра, што је нај­по­ра­зни­ји ре­зул­тат још од 2008. Али, алар­ми су нај­ви­ше за­глу­ши­ва­ли Вол­стрит, јер Сти­вен Ме­ну­чин, се­кре­тар за фи­нан­си­је САД, ју­че се са­стао са ше­фо­ви­ма шест нај­ве­ћих ба­на­ка у Аме­ри­ци, ко­ји су га уве­ра­ва­ли да има­ју до­вољ­но нов­ца да про­ду­же с опе­ра­ци­ја­ма. По­том је Ме­ну­чин оку­пио та­ко­зва­ни тим за за­шти­ту од по­ни­ра­ња, са­ста­вљен од глав­них љу­ди нај­зна­чај­ни­јих фи­нан­сиј­ских ин­сти­ту­ци­ја Сје­ди­ње­них Др­жа­ва, пр­ви пут оформ­љен то­ком сло­ма Вол­стри­та пре три де­це­ни­је. 

Пре­ма тре­нут­ним по­ка­за­те­љи­ма, је­ди­но што ни­је ја­сно је­сте да ли ће нај­ве­ћа свет­ска бер­за на кра­ју го­ди­не ре­ги­стро­ва­ти нај­ве­ће гу­бит­ке од 2008, 1987. или 1929. го­ди­не. Из­ве­сно је да ће гу­би­ци би­ти оцр­та­ни уну­тар та три век­то­ра. А ста­ро је пра­ви­ло да, кад Аме­ри­ка ких­не, цео свет се пре­хла­ди. У овом ча­су, Аме­ри­ка ки­ше то­ли­ко да јој гла­ва от­па­да, и то јед­на „гла­ва” мо­жда и до­слов­но, јер До­налд Трамп на­вод­но же­ли да сме­ни Џе­ро­ма Па­у­е­ла, ди­рек­то­ра Фе­де­рал­них ре­зер­ви, на­ци­о­нал­не бан­ке Сје­ди­ње­них Др­жа­ва. Раз­лог је Па­у­е­ло­ва од­лу­ка да на­ста­ви с по­ве­ћа­њем ка­мат­них сто­па, од­но­сно с оне­мо­гу­ћа­ва­њем бан­ка­ма да јеф­ти­ним кре­ди­ти­ма упум­па­ва­ју но­вац у на­ци­о­нал­ну при­вре­ду.

Сме­на Па­у­е­ла би ин­ве­сти­то­ре ве­ро­ват­но за­бри­ну­ла још ви­ше не­го про­шло­не­дељ­на остав­ка Џеј­мса Ма­ти­са, се­кре­та­ра за од­бра­ну, ко­ји је из не са­свим до­ку­чи­вих раз­ло­га сма­тран за јед­ног од по­след­њих гла­со­ва ра­зу­ма у Трам­по­вом ка­би­не­ту. На то се на­до­ве­за­ла пред­сед­ни­ко­ва од­лу­ка да, за­то што му Кон­грес САД не да но­вац за из­град­њу зи­да пре­ма Мек­си­ку, при­вре­ме­но уга­си фи­нан­си­ра­ње са­ве­зне вла­де и свих ко­ји за­ви­се од ње­ног бу­џе­та. Бар око 800.000 рад­ни­ка за­то Бо­жић до­че­ку­је без пла­та, да се не го­во­ри о они­ма ко­ји жи­ве од со­ци­јал­не по­мо­ћи. 

Све то па­да по­врх ефе­ка­та тр­го­вин­ског ра­та с Пе­кин­гом, ко­ји су ус­по­ри­ли при­вред­ни раст и Ки­ни и Евро­пи, су­жа­ва­ју­ћи про­стор и за аме­рич­ки из­воз. При­ме­ра ра­ди, у тех­но­ло­шком сек­то­ру, ви­со­ко за­ви­сном од екс­пор­та и фи­ли­ја­ла у дру­гим зе­мља­ма, де­о­ни­це „Епла” и „Ама­зо­на” од ле­та су оста­ле без че­твр­ти­не вред­но­сти.

Трам­по­ва ћу­дљи­вост, ма­да се до­ста кри­ви­це за ова­кву си­ту­а­ци­ју сва­љу­је на њу, са­мо је по­гор­ша­ла ис­хо­де ду­го­роч­не, ста­бил­не и са­свим сми­шље­не по­ли­ти­ке и ак­ту­ел­ног пред­сед­ни­ка САД и ње­го­вих прет­ход­ни­ка, као и кључ­них љу­ди у Ки­ни и Евро­пи. До ово­га се не би сти­гло да и на­кон кри­зе из 2008. си­ро­ма­шни­ма и сред­њем сло­ју ни­је оста­ло са­мо да и да­ље жи­ве од све те­же одр­жи­вих кре­ди­та, док је бо­га­ти­ма по­ма­га­но.

На стра­ну тр­го­вин­ски рат и бло­ка­да фе­де­рал­ног бу­џе­та, Трам­пов по­тез кљу­чан за тре­нут­не при­ли­ке би­ле су по­ре­ске олак­ши­це вред­не би­ли­он до­ла­ра, ко­је ма­хом иду на­ру­ку имућ­ни­ма. То зна­чи и да аме­рич­ка др­жа­ва при­ма ма­ње нов­ца, што ни­је мо­гло урав­но­те­жи­ти ни ре­за­ње суб­вен­ци­ја за си­ро­ма­шни­је.

То ста­ње се за­о­штра­ва по­ли­ти­ком по­ску­пље­ња кре­ди­та, ка­кву во­де Па­у­ел и Фе­де­рал­не ре­зер­ве. Су­прот­ност то­ме мо­же би­ти још опа­сни­ја јер, ка­ко је не­дав­но об­ја­вио „Гар­ди­јан”, дуг аме­рич­ких до­ма­ћин­ста­ва је сти­гао до 13,5 би­ли­о­на до­ла­ра, што је нај­ви­ши ни­во од кри­зе из 2007, кад су упра­во пре­ла­ко по­вла­че­ни кре­ди­ти пре­вр­ши­ли ме­ру у крх­кој еко­но­ми­ји. Сли­чан тренд на де­лу је био и пре кра­ха 1929. го­ди­не.

У де­це­ни­ји про­шлој од прет­ход­не кри­зе, ни у Евро­пи ни­је учи­ње­но до­вољ­но да ве­ћи­на љу­ди не би оста­ла осу­ђе­на на кре­ди­те. На не­јед­на­кост у Ки­ни не вре­ди тро­ши­ти ре­чи. Без нов­ца у џе­по­ви­ма ма­са, не­ма ни ку­по­ви­не, што угро­жа­ва про­фи­те би­зни­са и, за­тва­ра­ју­ћи круг, це­лу при­вре­ду. Та­ко смо се опет на­шли на иви­ци кри­зе.