Млади политичарима (не) верују

Млади су незаинтересовани за политику, иако разна истраживања показују да подржавају странке које нису на власти, не излазе на уличне протесте јер су разочарани у њихове организаторе. Сматрају да лидери не раде у интересу грађана и смучили су им се сви политичари.

Социолог Владимир Вулетић каже да садашња генерација младих, такозвани миленијанци, наводи да они у протестима не препознају канал за лични успех или некакву промену набоље. Разлог за то он види у васпитању младих који су схватили да не могу да утичу на доношење политичких одлука. „Млади на живот гледају другачије, јер су схватили да успех у животу и нешто што им се чини вредним могу постићи ослањајући се пре свега на себе. Њих опште приче о некаквим политичким променама не импресионирају, јер знају да то није нешто што је повезано за њиховим личним карактеристикама”, каже за „Политику” Владимир Вулетић.

Наводи да они комуникацију обављају преко друштвених мрежа и не виде себе у различитим политичким активностима. У разговору с њима на факултету Вулетић је закључио да су млади схватили да је успех у животу плод њихове активности и да су спремни да се прилагоде најразличитијим условима. „Политичке активности нису нешто што их привлачи, а уз то нису ни мотивисани да се тамо налазе. Када погледате суштинско питање је зашто би се они уопште нашли на било чијем протесту? Из њихове перспективе они себе не идентификују са циљевима и захтевима оних који скупове организују”, истиче Вулетић.

Социолог Невен Цветичанин, пак, политичку апатичност младих тумачи њиховом жељом да своја знања покажу у иностранству и да то наплате. „То условљавају и лоша искуства из прошлости где су млади видели да би њихово учешће у политичком животу било искоришћено и да они од тога не би имали користи. Политички чиниоци због тога имају велики проблем како да их мотивишу да се активирају, јер они сматрају да је најбоље да су активни на друштвеним мрежама”, каже за наш лист Цветичанин. Као један од мотива када би се млади политички активирали он наводи могућност да они изађу на улице уколико би на пример биле уведене визе за земље Европске уније.

Маркетиншки стручњак Небојша Крстић тврди да младе интересује политика као и старије, али да им је улични протест као форма потпуно нејасна и незанимљива појава. „Чак и кад бисмо замислили да протести који се ових дана организују у Београду имају некаквог политичког смисла и кад би их предводили људи од било каквог интегритета, а ничег од тога нема ни у назнакама, то би за младе било непривлачно и незанимљиво. Једном речју, млади су као циљна група потпуно запостављена категорија и странка која прва буде нашла начин да им се обрати тако да је млади чују и разумеју, имаће од тога доста користи”, каже за „Политику” Крстић.

Књижевник Филип Давид рекао је да на уличним шетњама у Београду и протестним вечерима широм Србије нема младих. Каже да нема те енергије да би протести могло дуго трајати, али је позитивно да се бар против нечега протестовало. Невен Цветичанин такође оцењује да су вође „жутих прслука”, који су прилично уздрмали политичку елиту Француске, махом средовечни мушкарци.

У последњем истраживању јавног мњења које је спровела Кровна организација младих Србије, на узорку од 1.200 младих од 15 до 30 година, показало се да постоји низак степен политичке партиципације младих који имају ниско поверење у политичке актере и институције. У односу на 2017. може да се утврди да је поверење младих за десет процената опало и да је један од проблема што се политички актери не обраћају младима и да нема политичара коме верују. Један од разлога за неповерење јесте и чињеница до које је дошла ова организација, да је само четворо народних посланика млађе од 30 година и да само један помоћник министра истог животног доба седи у Немањиној 11.

Небојша Крстић сматра да млади више инклинирају националним опцијама и као доказ наводи свог двадесетогодишњег сина и његове другове. Као разлог зашто младих нема на протестима, наводи и проблем да им се политичари не обраћају језиком који разумеју и садржајем који је њима релевантан. „На тај начин, млади су препуштени ’Гуглу’ који их неумољиво води ка јуродивим личностима са ’Јутуба’, ка људима који ’виде’ прошлост, којима се ’јавља’ будућност, ка ликовима који баратају теоријама постанка Срба или историјским превирањима државе Србије на бази полуистина и дезинформација упакованих у пријемчив вокабулар. Опозиција мисли да може послати позив преко друштвених мрежа и да ће млади изаћи на улицу, а не разуме да је за младе интернет улица, а да је некаква физичка шетња и лупање у шерпе за њих гњаваторски архаизам раван призивању кише додолама”, каже Крстић.

Наводи да код младих у Србији нема никаквог незадовољства актуелним политичарима, већ да су једноставно они су за њих ирелевантни. Додаје да млади уопште не виде везу између тих људи и свог живота. „Они живе у потпуно паралелном универзуму који је дефинисан дигиталном технологијом и њеним плодовима, а ми из претходних генерација не разумемо њихов процес размишљања у мери у којој не бисмо разумели ни ванземаљце. Данашњи млади људи своје хероје налазе у сајбер простору. Свеједно да ли се  личност зове  Спајдермен, Лара Крофт или Мирољуб Петровић, она поседује кључ њихове заинтересованости какав је постојећим лидерима недоступан. То јесте озбиљан проблем јер тиме расте шанса да сутра млади гласају за неку варијанту Белог или за неког шармантног глумца са повишеним нивоом тестостерона, смањеним коефицијентом интелигенције, који своју реторику своди на псовачину и увреде”, закључује Небојша Крстић.