Да ли СПС припада аутентичној левици
У свом тексту под насловом „Социјалисти, где сте” („Политика”, 21. децембра 2018), Бошко Јакшић је веома јасно образложио чињеницу да су социјалисти „заборавили” да се боре за социјалну правду и да заступају интересе радника, те да су престали да се боре против социјалне неједнакости и осиромашења становништва.
Подлегавши глобалном популизму, они и не трагају за одговором на питање како зауставити јачање политичке деснице, која стално обећава бољу будућност, губећи из вида кључне димензије садашњости. Ако се социјалисти не врате себи и својим коренима, они преузимају, како с правом каже Јакшић, „део одговорности за ломове који би могли да уследе”.
Социјалистичка партија Србије (СПС) пропустила је све шансе, укључујући и свој последњи јубиларни 10. конгрес, да се профилише као аутентична партија левице, јер за 28 година од свог оснивања никада није била у опозицији, иако је 2000. године, после десетогодишње катастрофално лоше владавине, претрпела тежак политички пораз. Штавише, она није нашла прави начин остваривања левичарског програма ни после пада Слободана Милошевића. Уместо да се суочи са истином о својим промашајима и „престроји” за опозиционо деловање, она је почела да делује као партија која се, зарад „грама власти”, недопустиво политички деградира, подржавајући све наредне владајуће коалиције и доминантне политичке странке у њима (ДСС, ДС, СНС), да би се данас, коначно, „утопила” у Српску напредну странку, безрезервно је подржавајући.
На тај начин, СПС се практично определила за „политичко животарење”, јер не делује као левица, већ као политичка десница, оптерећена национализмом и популизмом. Тиме је фактички изгубила свој левичарско-политички идентитет, прокламован још при свом оснивању путем обједињавања ондашњег Социјалистичког савеза и Савеза комуниста, и постала партија која данас суштину политике види у власти олигархије, бринући превасходно о опстанку на власти мале групе својих политичких функционера.
После свих до сада спроведених редовних и превремених парламентарних избора у Србији, очекивало се да се СПС дефинитивно определи за парламентарну опозицију, поготово што је било очигледно, с обзиром на изборне резултате, да би она без Партије уједињених пензионера, а посебно без Јединствене Србије, могла остати без цензуса. Међутим, стицајем околности, то се није десило, пре свега, због тога што је руководство СПС показивало и показује висок степен политичке привржености и лојалности према СНС, успевајући да на тај начин избегне опозициони положај и обезбеди улазак у Владу Србије.
Тако је Србија остала без јаке и препознатљиве левице, а оно што сада има, у лицу постојећих левичарски оријентисаних странака, партија и покрета, не представља ону политичку снагу која би могла да води успешну политичку борбу за социјалну правду и бољи социјални и материјални положај радника, као и већине укупног становништва Србије. Такво стање ће потрајати све док на политичкој сцени доминира власт партијских олигархија, међусобно повезаних на бази личних, а не општедруштвених интереса, све док корупција буде изнад границе толерантног и све док политичка каријера функционера и посланика буде зависна од партијских лидера.
По свему судећи, за победу левичарских (социјалистичких) идеја, чак и у оној дубини и обиму који капитализам, као друштвени систем, реално може да апсорбује, биће потребно много времена. Радикалније остваривање левичарских идеја биће могуће са појавом оне политичке снаге која је опредељена за капиталистички социјализам и која је способна да у том смислу обједини и активира цео левичарски потенцијал српског друштва. Шта се може очекивати од социјалиста?
У поменутом тексту Јакшић је изразио бојазан да ће 10. Конгрес социјалиста (22. децембра) бити „хвалоспев активном учешћу у коалицији која земљу уводи у „златно доба”(!?) и да ће избегавати одговор на питање откуд и зашто жути прслуци у Француској“. Ова бојазан, нажалост, није била без основа.
* Редовни професор универзитета
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


