Да ли СПС припада аутентичној левици

У свом тек­сту под на­сло­вом „Со­ци­ја­ли­сти, где сте” („По­ли­ти­ка”, 21. де­цем­бра 2018), Бо­шко Јак­шић је ве­о­ма ја­сно обра­зло­жио чи­ње­ни­цу да су со­ци­ја­ли­сти  „за­бо­ра­ви­ли” да се бо­ре за со­ци­јал­ну прав­ду и да за­сту­па­ју ин­те­ре­се рад­ни­ка, те да су пре­ста­ли да се бо­ре про­тив со­ци­јал­не не­јед­на­ко­сти  и оси­ро­ма­ше­ња ста­нов­ни­штва.

Под­ле­гав­ши гло­бал­ном по­пу­ли­зму, они  и не тра­га­ју за од­го­во­ром на пи­та­ње ка­ко за­у­ста­ви­ти ја­ча­ње по­ли­тич­ке де­сни­це, ко­ја стал­но обе­ћа­ва бо­љу бу­дућ­ност, гу­бе­ћи из ви­да  кључ­не ди­мен­зи­је са­да­шњо­сти. Ако се со­ци­ја­ли­сти не вра­те се­би и сво­јим ко­ре­ни­ма, они пре­у­зи­ма­ју, ка­ко с пра­вом ка­же Јак­шић,  „део од­го­вор­но­сти за ло­мо­ве ко­ји би мо­гли да усле­де”. 

Со­ци­ја­ли­стич­ка пар­ти­ја Ср­би­је (СПС) про­пу­сти­ла је све шан­се, укљу­чу­ју­ћи и свој по­след­њи ју­би­лар­ни 10. кон­грес, да се про­фи­ли­ше као ау­тен­тич­на пар­ти­ја ле­ви­це, јер за 28 го­ди­на од свог осни­ва­ња ни­ка­да ни­је би­ла у опо­зи­ци­ји, иа­ко је 2000. го­ди­не, по­сле де­се­то­го­ди­шње ка­та­стро­фал­но ло­ше вла­да­ви­не, пре­тр­пе­ла те­жак по­ли­тич­ки по­раз. Шта­ви­ше, она ни­је на­шла  пра­ви на­чин оства­ри­ва­ња ле­ви­чар­ског про­гра­ма ни по­сле па­да  Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа. Уме­сто да се су­о­чи са исти­ном о сво­јим про­ма­ша­ји­ма и „пре­стр­о­ји” за опо­зи­ци­о­но де­ло­ва­ње,  она је по­че­ла да де­лу­је као пар­ти­ја ко­ја се, за­рад „гра­ма вла­сти”, не­до­пу­сти­во по­ли­тич­ки де­гра­ди­ра, по­др­жа­ва­ју­ћи све на­ред­не вла­да­ју­ће ко­а­ли­ци­је и до­ми­нант­не по­ли­тич­ке стран­ке у њи­ма (ДСС, ДС, СНС), да би се да­нас, ко­нач­но, „уто­пи­ла” у Срп­ску на­пред­ну стран­ку, без­ре­зер­вно је по­др­жа­ва­ју­ћи.

На тај на­чин, СПС се прак­тич­но опре­де­ли­ла за „по­ли­тич­ко жи­во­та­ре­ње”, јер не де­лу­је као ле­ви­ца, већ као по­ли­тич­ка де­сни­ца, оп­те­ре­ће­на на­ци­о­на­ли­змом и по­пу­ли­змом. Ти­ме је фак­тич­ки из­гу­би­ла свој ле­ви­чар­ско-по­ли­тич­ки иден­ти­тет, про­кла­мо­ван још при свом осни­ва­њу пу­тем об­је­ди­ња­ва­ња он­да­шњег Со­ци­ја­ли­стич­ког са­ве­за и Са­ве­за ко­му­ни­ста, и по­ста­ла пар­ти­ја ко­ја да­нас су­шти­ну по­ли­ти­ке ви­ди у вла­сти оли­гар­хи­је, бри­ну­ћи пре­вас­ход­но о оп­стан­ку на вла­сти ма­ле гру­пе сво­јих по­ли­тич­ких функ­ци­о­не­ра.

По­сле свих до са­да спро­ве­де­них ре­дов­них и пре­вре­ме­них пар­ла­мен­тар­них из­бо­ра у Ср­би­ји, оче­ки­ва­ло се да се СПС де­фи­ни­тив­но опре­де­ли за пар­ла­мен­тар­ну опо­зи­ци­ју, по­го­то­во што је би­ло очи­глед­но, с об­зи­ром на из­бор­не ре­зул­та­те, да би она без Пар­ти­је ује­ди­ње­них пен­зи­о­не­ра, а по­себ­но без Је­дин­стве­не Ср­би­је, мо­гла оста­ти без цен­зу­са. Ме­ђу­тим, сти­ца­јем окол­но­сти, то се ни­је де­си­ло, пре све­га, због то­га  што је ру­ко­вод­ство СПС по­ка­зи­ва­ло и по­ка­зу­је ви­сок сте­пен по­ли­тич­ке при­вр­же­но­сти и ло­јал­но­сти пре­ма СНС, успе­ва­ју­ћи да на тај на­чин из­бег­не опо­зи­ци­о­ни по­ло­жај и обез­бе­ди ула­зак у Вла­ду Ср­би­је.

Та­ко је Ср­би­ја оста­ла без ја­ке и пре­по­зна­тљи­ве ле­ви­це, а оно што са­да има, у ли­цу по­сто­је­ћих ле­ви­чар­ски ори­јен­ти­са­них стра­на­ка, пар­ти­ја и по­кре­та, не пред­ста­вља ону по­ли­тич­ку сна­гу ко­ја би мо­гла да во­ди успе­шну по­ли­тич­ку бор­бу за со­ци­јал­ну прав­ду и бо­љи со­ци­јал­ни и ма­те­ри­јал­ни по­ло­жај рад­ни­ка, као и ве­ћи­не укуп­ног ста­нов­ни­штва Ср­би­је. Та­кво ста­ње ће по­тра­ја­ти све док на по­ли­тич­кој сце­ни до­ми­ни­ра власт пар­тиј­ских оли­гар­хи­ја, ме­ђу­соб­но по­ве­за­них на ба­зи лич­них, а не оп­ште­дру­штве­них  ин­те­ре­са, све док ко­руп­ци­ја бу­де из­над гра­ни­це то­ле­рант­ног  и  све док по­ли­тич­ка ка­ри­је­ра функ­ци­о­не­ра и по­сла­ни­ка бу­де за­ви­сна од пар­тиј­ских ли­де­ра.

По све­му су­де­ћи, за по­бе­ду ле­ви­чар­ских (со­ци­ја­ли­стич­ких) иде­ја, чак и у оној ду­би­ни и оби­му ко­ји ка­пи­та­ли­зам, као дру­штве­ни си­стем, ре­ал­но мо­же да ап­сор­бу­је, би­ће по­треб­но мно­го вре­ме­на. Ра­ди­кал­ни­је оства­ри­ва­ње ле­ви­чар­ских иде­ја би­ће мо­гу­ће са по­ја­вом оне по­ли­тич­ке сна­ге ко­ја је опре­де­ље­на за ка­пи­та­ли­стич­ки со­ци­ја­ли­зам  и ко­ја је спо­соб­на да у том сми­слу об­је­ди­ни и ак­ти­ви­ра цео ле­ви­чар­ски по­тен­ци­јал срп­ског дру­штва. Шта се мо­же оче­ки­ва­ти од со­ци­ја­ли­ста?

У по­ме­ну­том  тек­сту Јак­шић је из­ра­зио бо­ја­зан да ће 10. Кон­грес со­ци­ја­ли­ста (22. де­цем­бра) би­ти „хва­ло­спев ак­тив­ном уче­шћу у ко­а­ли­ци­ји ко­ја зе­мљу уво­ди у „злат­но до­ба”(!?) и да ће из­бе­га­ва­ти од­го­вор на пи­та­ње  от­куд и за­што жу­ти пр­слу­ци у Фран­цу­ској“. Ова бо­ја­зан, на­жа­лост, ни­је би­ла без осно­ва.

* Ре­дов­ни про­фе­сор уни­вер­зи­те­та