Русима прете откази

Управо прошла 2018. година обичним Русима сигурно неће остати у памћењу као претерано добра. А све је кренуло прилично амбициозно, што је потврђено и на изборима у марту на којима је Владимир Путин обезбедио још један председнички мандат. Ипак, како је протицало тих 365 дана све је било јасније да земља није имуна на лоша дешавања по другим деловима наше планете, а поготово на све оно што се збивало на тлу Европе.

Различити догађаји, често неповезани, смењивали су се у складу са глобалним потресима. Било је ту свега и свачега: од поменутих мартовских избора, па преко ратовања у Сирији, невоља у Украјини, тровања бившег агента Сергеја Скрипаља и његове кћерке Јулије у енглеском градићу Солзберију, наставка оптужби за уплитање у председничке изборе у САД, ултиматума из Вашингтона у вези са ракетним наоружањем и најавом нових санкција с тим у вези, па до окончања изградње великог Кримског моста, стратешког приближавања Турској, Кини, Ирану, Индији...

Ипак, ништа од поменутог не дотиче обичног Руса у тој мери колико све присутнија економска колебања на домаћем терену. И то пре свих она у вези са животном свакодневицом. А управо на том плану предвиђања за 2019. нису баш најповољнија. Посебно у светлу недавног подизања границе за одлазак у пензију са досадашњих 60 на 65 година (жене са 55 на 63) и свега другог што једна тако озбиљна мера са собом носи.

Наиме, како најављују послодавци, њих скоро четвртина, ова година могла би почети великим таласом отпуштања. Разлог: криза у руској привреди која свакако не може да функционише ван оквира светске економије, а која је у овом тренутку видљиво у стагнацији. Последице: масовна отпуштања запослених, пре свега у области медија и маркетинга, у прехрамбеној индустрији, услужним делатностима... Нема сумње да ће све поменуто лоше утицати и на углед послодаваца, тако да се очекује да све што је неизбежно ипак учине колико-толико прихватљивим за угрожене запослене. Објективно, околности у овоме тренутку не иду наруку ни онима који нуде посао, ни онима који га траже. А према општеважећој логици, први ће се на удару наћи запослени којима се ускоро смеши пензија.

Према званичним подацима, тренутно око 3,6 милиона радно способних Руса нема сталан посао. Незванично, њихов број се пење на чак 15 милиона. И мало је изгледа да се таква ситуација поправи пре 2021. Реч је о људима који су, формално, регистровани на послу, али нису плаћени. Званичне статистике их не узимају у обзир, тако да држава, фактички, и не зна за њихово постојање. Овај друштвени феномен није непознат и шири се у свим земљама током кризних периода. Управо како се то у овом тренутку дешава у Русији.

Интересантан је и податак да само у Москви и Санкт Петербургу на скори одлазак на берзу рада или у пензију може да рачуна чак 230.000 људи. Како преноси дневник „Известија”, највише отказа чека 39.500 запослених по банкама. Ништа боље не би требало да очекују запослени у транспортним предузећима, њих 27.700, па ни они чија је делатност везана за производњу свих врста електричних уређаја. А таквих би, према садашњим проценама, могло да буде чак 16.600. Укратко, ни високошколска диплома, без обзира на усмерење, више није гаранција за запослење.

Према проценама познавалаца, Руси данас нису спремни да прихвате улогу оних који тек чекају да се изједначе са најуспешнијим државама Запада и све гласније траже промене и у сопственој домовини. Сукобљавање са такозваним Западом више није она сила која би просечног житеља евроазијског џина држала у нади да ће једнога дана бити боље. Тај „дан” траже одмах. И то у пуној мери.

Како пише дневни лист „Нова газета”, први предзнаци социјалне напетости међу грађанима већ су видљиви. О томе можда најбоље говори податак да је подршка председнику Владимиру Путину, а у вези са пензионом реформом, током пролећа била опасно доведена у питање. Ипак, већина је свесна да је он и даље једини човек који може релативно успешно да води овако велику државу. Посебно имајући у виду оно што се тренутно дешава у свету: од слабљења заједништва у Европској унији, све јасније изолационе политике америчког председника Доналда Трампа, израстања нових сила, попут већ поменутих Кине, Турске, Ирана... А како показују анкете, чак 39 одсто испитаних Руса сматра да им је живот у последњој години озбиљно деградиран, док свега девет процената и даље сматра да боље живе него у 2017.

По свој прилици, рачуница и једних и других је тачна, и у томе и јесте суштина проблема. Велика држава може да издржи разлике међу својим житељима, али и ту постоји граница.