Децембарски пешачки прелази

Последњих дана 2018. године узнемирили смо лава који дрема. Западним силама смо, оно око Интерпола, лупили шамар по албанском образу. Краљ лавова показао је интерес и за Балкан, а не само за Иран и Северну Кореју. Додуше, само је узео плајваз и послао новогодишњу честитку Вучићу и Тачију. Једва чекамо да нам се опет јави, само не из ваздуха.

Французи се буне. Сада су и Срби почели да шетају. Али само по кругу и то у одређено време. Тешко их је пребројати, јер се стално крећу, па је министар унутрашњих послова нашао математички начин за бројање. Без дигитрона, што ће му премијерка замерити јер се оглушио о дигиталну еру. 

Некад је полиција пребројавала ребра бунтовницима, а сада их лично пребројава, јер је човек министар свих грађана, па и оних што скрећу са пута на улицу. И на улици је опасно, ако води преко пруге. Више Срба погине на пружним прелазима и на свадбама него у рату.

Политичке дебате у Србији толико су се заоштриле да једва чекамо поновне преносе из Скупштине. Досадили нам ови други ријалити програми. Да смо ушли у златно доба говори и чињеница да смо се подигли за један степен. Више се не тискамо код Кинеза, него у „Лидлу”. Постали смо обећана земља. Изгледа да смо се неком обећали, али обећање лидлом радовање.

Онај пензионер из Бачке добио је државу, и то на државном  суду, а не у некаквом Стразбуру. Изгледа, добиће он своје. Још се слави миленијумски успех Црвене звезде. Еј, четврто место. Замало па бронза. Додуше у групи од четворо, али успеху се у зубе не гледа. Били смо Европа пре времена.

А једног дана, кад уђемо у ЕУ, растурићемо је као Југославију. 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа