Стварај или купуј домаће

Пету сезону за редом Црвена звезда је најбољи српски клупски кошаркашки производ. Без премца на домаћој сцени (четири титуле и два Купа „Кораћа“), доминатна у региону (три АБА прстена)и без пораза (13-0), са великом предношћу, на половини сезоне у којој је поново главна мета и највећи плен нови узлет у Евролигу, прекинут поразом од Будућности у последњем плеј-офу. Дуго ни један тим у региону неће успети да дохвати домете „црвено-белих“ у елитном европском такмичењу, посебно у формату који је трећу годину на снази (скор 16-14), као и једну пре, када се пласирала међу осам најбољих тимова, а елиминисана после снажног отпора каснијем шампиону ЦСКА. Две најбоље евролигашке сезоне одигране су у трофејној ери тренера Дејана Радоњића, али и последња, са младим Душаном Алимпијевићем (11-19), без обзира на губитак АБА примата и повратак у Еврокуп, тешко је достижна за актуелног регионалног првака Будућност (тренутно скор 3-12), али и друге екс-ју клубове.

Бездан у ком се наш регион налази у односу на „европу“, јасно се огледа и на спортском плану, што је основна препрека не само да се направи корак више, него и задржи достигнути квалитетни статус. Најјаче лиге у најполуларнијим спортовима су већ одавно надметање богаташа. Међу њих ретко може да „улети“ понеки „уљез“, а то је у поменутом периоду пошло за руком тек Жалгирису и Црвеној звезди, по буџетима при дну евролигашког каравана. Оба клуба су у узлету имала зајенички именитељ – снагу домаћих играча и националног кошаркашког идентитета, али не и финансијску моћ да задрже најбоље у континуитету, па су били приморани да се ослоне на знатно већи број странаца, али недовољног квалитета да попуне празнине.

Овај проблем не може да се стави само у клупски оквир. Шира слика показује стање у домаћој, али и светској кошарци (какве ли само лакрдије од квалификација за Светски куп, да не говоримо о сукобу Фибе и Евролиге и газдовању најбољим европским играчима од стране НБА клубова). Кошаркашки савез, за разлику од раније кад је био авангада и генератор напретка, срозао се до пуког сервиса репрезентативних селекција, у ком се о струци води рачуна као о лањском снегу, да не говоримо о развоју најталентованијих играча, селекцији и идејама. Златне медаље у млађим категоријама покривају ураниловку, а актери истих нестају са сцене по силаску с победничког постоља. Пример младе селекције (играчи до 20 година) која је 2015. победила Шпанију кошем Гудурића пре звука сирене, даје јасну слику, јер само је сада члан Фенебахчеа крочио у озбиљну сениорску кошарку и изборио место у државном тиму на великом такмичењу (Ребић, Загорац, Ракићевић, Апић, Бабовић, Јарамаз, Давидовац, Бурсаћ, Каплановић, Шалић, Тејић).

Ипак, највећи део одговорности је на клубовима који не производе ни играче ни тренере. У јурњави за домаћим трофејима и осредњим европским резултатима ростере попуњавају често и са потпуно анонимним странцима, па најталентованији или одлазе, или се касно буде, или нестају са сцене. Раданов, Симанић, Загорац и Маринковић, као највећи таленти су само врх пирамиде, а већ су превалили двадесету. Без значајнијих страних улагања (спонзора), погледи су углавном уперени ка државној каси, која иначе личи на сиротињске јасле, када су култура и спорт у питању. Тако, продаја оно мало створеног остаје једини начин за преживљавање и бар делимично задовољење клупских и навијачих аспирација.

Од сезоне када је направила највећи успех, пласман у плеј-оф Евролиге, Црвена звезда је дуплирала странце и дијаметрално обрнула учинак истих у односу на домаће играче. Те 2015/16, Кинзи, Милер и Цирбес , учествовали су поенима са 36,1 одсто, у односу на 49, у којима су предњачили репрезентативци Симоновић, Гудурић, Штимац, Јовић, Лазић, Дангубић и Митровић. Слично је било и сезону пре, када су Вилијамс, Блажич, Џенкинс и Цирбес имали учинак од 30,6 одсто, а Марјановић (МВП регуларног дела Евролиге), Калинић (9,2) и Митровић (8,6), предводили домаће снаге са 41 одсто. У сезони са рекордним бројем победа (16-14), „црвено-бели“ су имали тројицу странаца, а Волтерс, Џенкинс и Томпсон су „приходовали“ са 20,8 одсто, у односу на 53, што је био учинак Симоновића, Гудурића, Кузмића, Дангубића, Митровића, Лазића и Добрића (ту је био и ветеран Бјелица).

Ствар је почела да се мења прошле сезоне, у којој је повећан број странаца, па су Енис, Лесор, Омић, Рочести и Фелдин „захватили“ 48,4, од просечно датих 77,77 поена. Пређашње домаће звезде су прешле у другу кошаркашку галаксију, а Давидовац, Кешељ, Лазић, Добрић, Јанковић, Јовановић, уз помоћ искусних Бјелице и Антића, нису изнели терет борбе за АБА титулу и Евролигу.

Нова сезона, нове бриге, али иста прича. Тренер Милан Томић (дебитант), није имао могућност великог избора при одабиру домаћих квалитетних играча, па се ослонио на искусне странце у чији „лик и дело“ је био добро упознат. Рекордних шесторица странаца (Регланд, Перпероглу, Фаје, Берон, Цирбес и Оџо) и буквално носе игру и резултате тима у Еврокупу (7-4), са просечних 63,2 поена од 82,5. Тај велики раскорак огледа се и у индексу корисности – 84,2 према 26,6 за странце. Ипак, Томић поред стварања игре и добрих резултата, испуњава још једно обећање. Још летос је најавио да ће од Борише Симанића направити играча по мери његовог потенцијала, што Звезди, али и српској кошарци може да отвори нове перспективе...