Камерман за свадбе и сахране

Рамо Тахировић је школски домар и хроничар свог времена са највећом архивом у општини Сјеница. Међу првима се укључио у борбу за спас белоглавог супа, а данас са планинарима трасира пешачке стазе по Пештери. Годишње камером овековечи стотинак свадби и других важних догађаја у фамилијама, од свадби и рођендана до џеназа Пештераца.

Рођен је пре 64 године у сиромашној породици.

– Имао сам дар за сликарство. Али ни јединци нису могли маштати да ће студирати такав „доконлук”, а камоли ја, шесто дете, од укупно седморо, колико их је било у породици – каже Рамо, не кријући да је мајка само његов рођендан славила.

Рано је кренуо да помаже оцу зидару и да, зидајући куће по Сјеници, учи занат.

– Савладао сам све послове, од темеља до „кључа у руке” – додаје наш саговорник, чије је мајсторско умеће на добром гласу у целој општини.

Касније, када су у школи тражили мајстора, предао је молбу и одмах био примљен за домара. Школске клупе поправљаће још годину дана, јер се спрема за заслужену пензију у децембру 2019. године.

Посао у школи се подразумевао, а уз њега је овај неуморни Сјеничанин увек још по нешто радио.

– Мајка је преминула 1987. године. Био сам везан за њу и желео сам да њен надгробни споменик буде посебан. После су ми сви рођаци тражили да и њима направим исти. Било је то доба када се масовно одлазило за Немачку, куће се нису правиле, али јесу споменици, увелико. Деведесетих година прошлог века, кад је плата била две марке, ја сам зарађивао и до 70 марака дневно – присећа се Рамо. Тако је било све док се није латио камере.

Видео-камеру је набавио да би забележио драгоцене тренутке одрастања своје деце. Успут је земљацима који су отишли на рад у иностранство почео да снима породицу, селаме и да им шаље касете у туђину. Данас, док се присећа почетака, с поносом додаје да их је све више којима је својевремено снимао испраћај у војску, потом свадбу, онда су на ред дошли рођендани, па свадбе деце, бабине... Сличица по сличица, тек, Сјеница је у Рами добила хроничара.

– Од априла до новембра снимио сам 70 свадби. Буде година када камером овековечим и више од сто венчања – прича самоуки камерман чији се прилози са овдашњих вашара редовно емитују на регионалној и телевизији новопазарског „Јединства” од 1996. На свом двоточкашу завлачио се у најзабаченије делове Пештери да би снимио занимљиве људске приче.

– У једном од сјеничких села срео сам се са старином, било му је 75 година, а само је једном ишао до Сјенице, удаљене од куће 30 километара, која му се урезала у сећању: „Мајко мила, те љепоте”.

Успео је Рамо да обједини своје три велике љубави – према камери, мотоциклу и природи. Уз експерта за белоглаве супове Бранислава Грубача Рамо је још пре три деценије, заједно са пријатељима из Нове Вароши, почео да се бави заштитом ове јединствене врсте птица која се гнезди на стенама кањона Увца. Како истиче, белоглави супови су чистачи природе који на обронцима Сјеничког језера имају најбројнију колонију на Балкану и једну од највећих у Европи.

– Ова птица моћног изгледа не напада друге живе животиње, већ се храни искључиво угинулим. Зато смо износили кланични отпад и помогли јој да опстане – појашњава Рамо и додаје да распон крила белоглавог супа достиже скоро три метра, дуг је до 95 центиметара, а тежак до осам и по килограма.

Рамо је почео да ради млад, са 19 година се оженио и с поносом истиче да има два сина Авду и Алена. Старији се отиснуо у свет. Живи и ради на Флориди, има три сина који сваког лета долазе у Сјеницу. Млађи син је директор средње техничке школе, такође отац три сина. Оцу помаже око монтаже снимљеног материјала, док је Рамина супруга задужена за копирање.

Ни ту није крај. Рамо је и у седмој деценији живота оран да бележи, у ћилимима уткане, шаре пештерских ливада шетајући са члановима Планинарско-спелолошког друштва „Змајевац” из Сјенице, чији је оснивач.

– Друштво носи име по извору Змајевац на Јадовнику, он је први, на највећој надморској висини од 1.556 метара, од кога настаје река Увац. Ту су, према легенди, змајеви долазили да се купају и хладној води.

Био је Рамо код сина на Флориди у Џексонвилу, код сестре у Немачкој, у Шведској, видео је разна места и државе, али, каже, не би могао без Сјенице, навикао је на њу и њену чаршију.

Сваке недеље у девет изјутра, било да пада киша, веје снег или дува ветар, са планинарима „Змајевца” креће у шетњу. Многе стазе су маркирали у жељи да туристима, али и мештанима, представе лепоте овог дела Србије. Прошле недеље то су биле Лопиже, одакле се пружа поглед на меандре Увца, мало познат чак и Сјеничацима, а прошли су и кроз 900 метара дугу Тубића пећину, која тек треба да се нађе на туристичкој мапи.