Амери су први почели

Уочљива је упорност којом Бошко Јакшић, на страницама „Политике” вербално бомбардује све који не прихватају његову мантру да је Србији Запад већи пријатељ од Русије и Кине. И да Срби, зарад свог добра и опстанка, држећи врата властите куће отворена према Западу, треба да затварају прозоре раскриљене према Истоку. То бомбардовање, понекад, прелази у канонаде дисквалификација, па и грубљих увреда на рачун неистомишљеника. Без обзира на њихове научне титуле, функције и искуство, што указује на Јакшићеву нервозу као израз фрустрације што није општеприхваћен као беспоговорни пресудитељ у свим дилемама нагомиланим пред нашом земљом.

Пример тога налази се и у његовом тексту „Србија између Охаја и Казахстана” („Политика”, 4. јануар) у којем је, обрушавајући се на неистомишљенике Мирослава Лазанског и Зорана Ивошевића – рекао бих дрско и неучтиво – за првог написао да је „један војни аналитичар”, а за другог „један виђени правник”. Тим етикетама, Јакшић је, несумњиво, покушао да читаоцима овог угледног дневника сугерише да Лазански и Ивошевић, иако по знању и делу познати и признати јавни угледници, немају стручни капацитет за дебатовање о геостратешким питањима светске политике. И да, следствено томе, треба да се држе војних и правних ствари, а геостратегију, наравно, препусте њему.

Показатељ Јакшићеве нервозе и љутње је и његово цинично питање, у поменутом тексту, „у чему је разлика између руске војне интервенције у Сирији и америчке у Ираку?”. Ако Јакшић то стварно не зна – а верујем да зна – мала помоћ би могла да му буде контрацинизам, садржан у прилагођеној реплици из дечијих свађа: Амери су први почели! И то много, много пре, а на основу лажних навода, које су сами исфабриковали, о Садамовом оружју за масовно уништавање и без одобрења Уједињених нација.

Пошто је Јакшић, у истом тексту прозвао и Ивицу Дачића, да му реферише зашто Србија води спољну политику коју он (Јакшић) не подржава и често критикује, верујем да ће му шеф дипломатије, прихватајући бачену рукавицу, шире дефинисати и разлику између ратова у Сирији и Ираку.

Јово Вуковић,

Нови Београд