Шеки на путу посутим трњем

Драгослав Шекуларац запамћен је као богомдани забављач фудбалске публике. Док је играо замерали су му да претерује с дриблинзима, а поготово што воли да протура лопту противничким играчима кроз ноге.

И томе је био толико посвећен да је, по оцени ондашњих наших колега новинара, играо слабо против Енглеске и Аустрије само зато што је вребао тренутак да се тако поигра с Рајтом (први фудбалер који је одиграо сто утакмица за репрезентацију) и Оцвирком (био и капитен репрезентације света)! Али, да није био такав...

Шекуларац се прославио и као прогнозер. У случајној анкети београдских новина „Футбал” он је погодио да ће светски првак 1954. да буде – Западна Немачка, мада њој нико није давао ни грам наде.

Кад је наша репрезентација тада изгубила од ње у четвртфиналу, то је оцењено као тежак неуспех.

„Футбал” је Шекуларцу касније честитао на успешној прогнози, а он је својом новом проценом још више запањио јавност, рекавши да су тројица најбољих фудбалера на свету у том тренутку Метјус, Пушкаш и – Шекуларац. А тада још није ниједном играо за први тим Црвене звезде.

О свом фудбалском умећу имао је највише мишљење од малих ногу. Али, да није био такав...

Када је Звезда примала дечаке у своју школу фудбала, он је одбијен – нека дође кад мало одрасте и ојача, а до тада нека проба у неком другом клубу. Са сузама у очима напустио је игралиште. На излазу га је срео неки чика и вратио. Био је одушевљен оним што 13-годишњи Драгослав Шекуларац уме с лоптом.

Том човеку је Шекуларац био захвалан до краја живота. Био је то Димитрије Милојевић, вођа Звездиних пионира, иначе графички радник „Политике”. Још један човек из наше куће, по признању самог Шекија, био је изузетно заслужан за његов успон – новинар Љубомир Вукадиновић.

У једном загребачком листу, који је образлагао тезу „Ко плаче за Шекуларцем”, у време када су на славног фудбалера с разних страна, и то не први пут, одапињане стреле, иронично је цитиран ондашњи уредник наше Спортске рубрике: „А Шеки? Он је једино морао да прође ’мукотрпним путем посутим трњем’ (позајмљено од Љ. В.) и да ’ловоров вијенац славе’ (позајмљено од Љ. В.) стави на главу тек пошто је пребродио многобројна искушења”.

Шекуларчева каријера је пресечена (било је кобно што је изгубио живце због судије Тумбаса на утакмици против Радничког у Нишу, 23. септембра 1962). Да није због тога кажњен, вероватно би га „Франс фудбал” прогласио за најбољег фудбалера Европе за ту годину. Бар су тако сматрали уредници тог чувеног листа. Овако је почаст припала Чехословаку Масопусту (његова репрезентација је у полуфиналу Светског првенства у Чилеу надиграна, али је ипак победила Југославију).

Пре кобног догађаја у Нишу Шекуларца је тражио Јувентус. Није му дозвољено, јер треба да забавља радничку класу у Југославији. А као забављач се огледао и на филмском платну.

Загребачки „Јадран филм”, по сценарију Драгутина Добричанина (сада најпознатијег као Васа С. Тајчић у „Позоришту у кући”) и у режији Маријана Вајде, снимио је филм, и то, како се некад говорило, уметнички – „Шеки снима, пази се!”.

У њему Шекуларац глуми себе, али не као фудбалера. У реклами за филм пише да „група снобова, имитатора модернистичке умјетности, хоће да сними филм по ’својим’ естетским теоријама”. Да би дошли до пара за снимање придобили су „проналазача” новог модела лимених петлова за кров, чији ће изум заузврат да рекламирају у филму, али он тражи да режисер буде позната личност, као што је Шекуларац. „Шеки читав приједлог узима као шалу и прихваћајући се улоге режисера у екипи почиње да завитлава цијелу екипу, што изазива низ комичних ситуација”... Филм, у којем је у главној женској улози била чувена певачица Зорана Лола Новаковић, први пут је приказан 31. марта 1962.

Шекуларцу је замерано да се није уозбиљио ни када је постао капитен Црвене звезде и репрезентације. Стално су му налазили мање или веће грешке: те претерује с дриблинзима, те даје мало голова, те као режисер екипе заборави на саиграче...

У интервјуу Милунки Лазаревић, недавно преминулој нашој великој шахисткињи, на њено питање шта га је привукло да се определи за „студиј метеорологије”, одговорио је: „Афинитет према грешкама без санкција”.