Шта носе протести

У години која је пред нама, по оцени политичких аналитичара, могућно је очекивати коначно разрешење дугогодишњег спора између Србије и Косова, пре свега због решености Вашингтона да среди ствари на западном Балкану, конфронтирајући се растућем утицају Русије. У јеку све већих тензија између Београда и Приштине амерички председник Трамп је у децембру упутио писмо председницима Александру Вучићу и Хашиму Тачију са поруком да је то „јединствена прилика… за постизање свеобухватног мира”. Изгледа да је Белој кући дозлогрдила спорост и неефикасност Брисела (утолико пре што се у мају очекују избори за Европски парламент), па је америчка администрација решила да узме ствари у своје руке.

На практичном плану, последица тога је нужност да Србија искаже већу приврженост заједничкој европској политици (пре свега, у погледу Русије) и да знатно убрза процес евроинтеграција. Како другачије одмерити значај и улогу актуелних грађанских протеста у Србији него управо у светлу тих одсудних (гео)стратешких циљева, од чијег испуњења зависи наша даља будућност? Сами протести су легитиман израз незадовољства постојећим стањем, а своје незадовољство исказују грађани који, по речима писца Владимира Арсенијевића, једноставно „нису репрезентовани од стране било кога на политичком пољу”. Ту долазимо до својеврсног парадокса: иако протесте подржава опозиција – надајући се да ће јој власт на тај начин доћи сама од себе, пасти у крило као златна јабука – њих спроводе грађани незадовољни влашћу, али ништа мање и опозицијом. Како је питање политичке артикулације од пресудне важности по успех поменутих протеста, то Арсенијевић своја размишљања завршава једним резигнираним питањем: „Квака 22 је што ти протести немају шансе да успеју ако не буду преузети од стране неке институционализоване политичке структуре – а ко је то? Ту се налази један вакуум и ствар на коју немамо јасан одговор.”

Неинвентивност опозиције, конкретно што се тиче ових последњих протеста, огледа се не толико у томе што делује из сенке, свесна очито да јој рејтинг стоји врло ниско, колико у чињеници да и даље инсистира на рециклирању прошлости и паралели Милошевић–Вучић, уверавајући нас да смо поново у 1996. години и као да се ништа у међувремену није променило. Међутим, оно на шта нужно треба подсетити јесте да је 1996. Ђинђић на таласу општег незадовољства извео глумце и грађане на улице, а не обрнуто; мета незадовољства био је ондашњи председник Милошевић, јер је олако обећао победу у ратовима које ће Србија редом изгубити. Ондашњи ДС са данашњим ДС-ом готово да нема ничег заједничког; данашњи ДС, уцењен, уситњен и под зеленашком хипотеком, срозао се на то да не он, већ Двери, дају основни политички тон целокупној опозиционој коалицији. Сама коалиција у чијем је саставу странка попут Двери била би незамислива у време Ђинђића, колико год овај словио за прагматичног политичара. Пут који је ДС превалио од тада до данас јесте мера суноврата прокламованих грађанских принципа и демократских начела, за које се ова странка залаже. На том путу је Србија падала све ниже; опозиција је постала, ако не поткупљена, онда десеткована – дакле, историјски гледано, не Вучић, него Тадић и Ђилас сносе највећу одговорност за стање на опозиционом фронту (и „историјско” помирење са СПС-ом пада такође у њихово време). Исти је случај и са стањем у медијима: СНС је само наставио да иде добро утабаним стазама које су својевремено трасирали Тадић и Ђилас; ако ћемо право, једини период релативног процвата слободе у медијима Србија је доживела за време Ђинђића (али је, нажалост, и то искоришћено понајвише за медијску припрему његовог убиства).

Тешко је дати одговор на горње Арсенијевићево питање: „Која ће политичка структура преузети протесте?” У обзир треба узети све могуће сценарије, од којих се издвајају два. Најгори је тај да се грађанским протестима окористи данашња тзв. опозиција, окупљена око Ђиласа, са маргинализованим ДС-ом у својим редовима. Не треба много мудрости да би се закључило који би њихов даљи правац деловања био; по свему судећи, нешто у складу с оним што је недавно изјавио Саша Радуловић, бивши лидер ДЈБ-а: „Србија би требало… да ојача свој суверенитет. Србија треба да напусти ЕУ интеграције јер су постале полигон за колонизацију од стране Немачке.” Цео овај националистички десни блок, наиме, са Дверима на челу, верује у то како између ЕУ интеграција и наводне колонизације Србије стоји несумњив знак једнакости. Најбољи сценарио, пак, био би да постојећи протести постану нуклеус будуће здраве, демократске и проевропске опозиције, којој ће улазак у ЕУ бити примарни мотив деловања.

Преводилац и есејиста

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа