Јурњава за прасетом уз звуке „џаза”

„Мада се и пре тринаест дана у свима кафанама, баровима, вариетеима и денсинзима у Београду дочекивала астрономска, званична или, ако хоћете, католичка Нова година – ипак то није никакво дочекивање према синоћњом дочекивању православне, српске или, ако хоћете, београдске Нове годинe.”

Овај цитат из „Политике” од 14. јануара 1924. најбоље сведочи о раскошним прославама „најлуђе ноћи” по јулијанском календару у Србији између два светска рата. Иако се и данас православна односно Српска нова година радо дочекује у кафанама и ресторанима, уз ватромет на трговима, све то делује скромно спрам забава приређиваних у српским деловима међуратне југословенске краљевине.

Из ондашњих написа и огласа из нашег листа се види да су сваког 13. јануара београдски биоскопи приређивали специјалне пројекције, док се у „ресторацијама” и хотелима славило уз иће, пиће, лутрију и „дансинг до зоре”. Музика је „концертирала најодабраније ствари”, а наступали су свирачи свих фела – оркестар краљевске гарде, извођачи шлагера и севдалинки, „џаз бандови”...

Разлог за то што су масовне прославе приређиване баш у овом периоду јесте то што је Србија, као део новостворене Краљевине СХС, прешла 1919. године на грегоријански календар, док је СПЦ задржала јулијански. Тако су и настале две Нове године – она „званична”, 31. децембра, и друга, православна, 13. јануара, која у Србији није ни постојала пре Првог светског рата. Тада је главни празник био Божић, номинално слављен 25. децембра, јер су и држава и црква следиле јулијански календар.

А онда, од 1919, славе се обе Нове године, али су угоститељи очигледно главне адуте чували за 13. јануар. На тај дан 1922. наш лист је писао да се „у свима већим локалима, пивницама и ресторанима чине нарочите припреме за дочек”, уз вест да ће „вечерас трамваји на свима пругама радити до два часа по поноћи а осветљења ће бити целе ноћи”. Најављен је и специјални биоскопски програм „Коларца”, „нарочито крунисан за овај дан са главном улогом Луциано Албертини и Чудо од мајмуна – Жак”. Филмови су пуштани и на другим местима, па су у хотелу „Париз” на репертоару били „Грофица Валевска”, „Лов Њ. В. Краља у Словеначкој” и „Буби честита Нову 1922. годину”. У наредним годинама, међу приказиваним остварењима ће се наћи многи хитови, попут „Звонара Богородичине цркве” и догодовштина Станлија и Олија.

И кафанске прославе временом постају све раскошније, попут гала дочека у „Касини”, „до сада невиђеног у Београду”, уз наступ „бриљантних еквилибриста, комичних шпанских акробата и балета – шест плавуша берлинске Скале”. Пажњу је привукао и програм у „Москви”. Осим „свирке музике Краљеве гарде целу ноћ”, овај хотел је најавио да ће све даме добити букете, „сви гости ће бити послужени крофнама филованим са златницима”, а „живо прасе добиће гост који га ухвати”. Наредног дана, „Политика” је писала да су пред вратима тог хотела „стајали као покисли неки гости” који нису могли да уђу у крцату салу и да су „тужно одмахивали главом: Ништа од прасета! Пропаде нам прасе”. У истом извештају пише да су „тамбураши обилазили и најзабаченије улице Београда”, да су „у центру свирали велики оркестри и џаз банд” а да је „све било дупке пуно”.

Српска нова година је била прилика и да се покаже човекољубље. Тако је 1934. године Хумано друштво „Лакоћемо” организовало дочек с „лутријом у корист сиромашне деце”. Хуманитарну прославу је редовно приређивала и пројугословенска организација „Јадранска стража”, у београдској кафани „Астрономија”, и то „у корист одашиљања сиромашне деце на Јадранско приморје за време лета”. Свој дочек су организовала и бројна завичајна, струковна и студентска удружења, соколска друштва, Коло српских сестара, Клуб радиоспикера Краљевине Југославије, Југословенско-немачки клуб...

На прославама су често учествовали и прваци Народног позоришта, попут Жанке Стокић, и други виђени уметници и забављачи. Тако је на дочеку у биоскопу „Авала” најављен и акробата Драгољуб Алексић са својим „најновијим вратоломним продукцијама”. Било је то 1941. године, три месеца пред рат после којег ће Српска нова година бити потиснута у „сиву зону” из које се, чини се, до данас није сасвим вратила.