Ко рескира профитира

Готово сваки значајнији политички потез који је Борис Тадић повукао у последњих пет година од када је, најпре неформално, а од фебруара 2004. и формално преузео Демократску странку, био је оспораван – и у партији и ван ње. А опет, демократе, а и Тадић лично, из сваког његовог потеза су профитирали. Тадић је у два наврата победио Томислава Николића (СРС) на председничким изборима, а сама странка константно постиже добре резултате на парламентарним изборима. Тако је, на пример, за само пет година готово удвостручила број посланика и од странке оптерећене бременом многобројних афера, после недељних избора постала водећа партија најјаче групације у новом скупштинском сазиву.

И све то упркос чињеници да је у међувремену из ДС-а настала још једна странка – Либерално-демократска партија, за коју се очекивало да ће привући велики део симпатизера демократа.

Одговорност за ДС Тадић је преузео крајем 2003. пред ванредне парламентарне изборе, у тренутку када је рејтинг партије био опасно пољуљан многобројним аферама, са члановима ДС у главним улогама, које су пратиле последње месеце власти ДОС-а – од „Афере Бодрум”, преко случаја Јањушевић – Колесар, па до наводних злоупотреба приликом реконструкције београдског аеродрома. Све то пратиле су и сталне оптужбе да је тадашња власт злоупотребила ванредно стање и акцију „Сабља” после убиства Зорана Ђинђића за обрачун са политичким неистомишљеницима.

У том тренутку Тадић повлачи први рискантан потез и обећава да ће демократе прво да почисте у сопственом дворишту, односно да ће решити аферу „Бодрум”. Скандал је, наиме, избио септембра 2003. када је Г17 плус обелоданиo да је приликом гласања за избор Кори Удовички за гувернера Народне банке Србије посланица ДС Неда Арнерић „гласала” из овог турског летовалишта.

Поколебаним бирачима ДС-а је изгледа то обећање било кључно при одлучивању да на изборима ипак гласају за демократе које су, на опште изненађење и задовољство свих у странци, у новом сазиву парламента нашло се 37 посланика ДС-а. То је било само осам мање у односу на то колико су демократе претходно имале у оквиру 176-чланог посланичког клуба ДОС-а.

Пошто је послужила сврси, афера „Бодрум” је потом мало стављена у страну, односно, како је објашњавано, ствар је предата суду. Епилог је стигао три године касније када је Окружни суд у Београду потврдио пресуду некадашњем посланику Скупштине Србије Алену Селимовићу, који је осуђен на условну казну од годину и два месеца затвора, због злоупотребе положаја. Истовремено, неки од осталих учесника афере су мирно склоњени, попут некадашњег портпарола ДС-а Александра Радосављевића, док је Бојан Пајтић (у време афере шеф посланичког клуба ДОС-а) чак и узнапредовао до места потпредседника ДС, а потом и до места шефа војвођанске владе.

Новекритике Тадић доживљава већ средином 2004. када, после победе на председничким изборима уместо конфронтације са премијером Војиславом Коштуницом и његовом Демократском странком Србије бира кохабитацију. Најжешћи напади долазили су из тек формиране Либерално-демократске фракције унутар ДС коју је предводио Чедомир Јовановић. Он је због тих критика крајем 2005. године и искључен из странке, а годину дана касније основао је Либерално-демократску партију.

Упркос кохабитацији којом, сем Јовановића, нису били задовољни ни многи други у странци, рејтинг демократа је стално растао, па на изборима јануара 2007. године, који су уследили после доношења новог Устава, листа ДС осваја чак 64 мандата. Такав резултат изненадио је највише оне који су очекивали да ће се велики део бирача ДС окренути Јовановићевом ЛДП-у.

Тада је, после двоипогодишње кохабитације, уследила још оспораванијаТадићева одлука о формирању владе са ДСС-ом, Новом Србијом и Г17 плус, при чему су, наравно спорне биле прве две странке.Жртвујући место премијера и уступајући га Коштуници, иако је ДС имала виша посланика од ДСС-а, али и одустајањем од тзв. „шестог принципа” о подели власти, којим би, заправо, „народњаци” унапред подржали Тадићеву кандидатуру на следећим председничким изборима, лидер ДС-а само је дао још повода критичарима који су га оптуживали да је направио сувише уступака, односно да је „дао све, а добио ништа”, те да ће, ако тако настави, да уништи Демократску странку.

Та „љубав” између ДС-а и ДСС-а, међутим, није дуго трајала, а коалициони шавови су почели да пуцају после само неколико месеци, око тога да ли председничке изборе треба расписати до краја 2007. године, како је то налагао Уставни закон, или ново изјашњавање грађана треба избећи у току жестоке дипломатске борбе за очување Косова у Србији.

И када су многи очекивали да ће Тадић поново да „попусти”, он поново ризикује и председник Скупштине Оливер Дулић (ДС), без консултација са ДСС-ом, расписује председничке изборе.Упркос изостанку подршке „народњака” у другом кругу председничких избора, што је Коштуница образложио „губитком поверења” у спремност ДС и Г17 плус да бране Косово и Метохију, Тадић, истичући у први план своје кампање мото „Србија у Европи, Косово у Србији”, по други пут у последње четири године побеђује Томислава Николића.

Само дан после те победе, из Брисела му шаљу „честитку” којој се није надао. После целе кампање у којој је потенцирао да су европске интеграције Србије и борба за очување Косова две одвојене ствари, у истом дану ЕУ у Београд шаље на потписивање Политички споразум, као замену за Споразум о стабилизацији придруживању, док истовремено, по убрзаној процедури усваја документ о правној и финансијској основи за слање мисије ЕУ на Косово. „Народњачкој” коалицији то представља још једну потврду да би потпис и на Политичком споразуму и на ССП-у индиректно представљао прихватање независности Косова, коју је косовски парламент једнострано и прогласио две недеље касније.

Истрајност ДС-а на томе да ССП, ипак, треба потписати, те да тиме неће бити призната „лажна држава Косово”, довела је до коначног пада Владе Србије, а Тадић повлачи још један рискантан потез – око ДС-а окупља Листу За европску Србију која подсећа на мини - ДОС. На истом месту нашли су се, тако, ДС, Г17 плус, СДП, ЛСВ и СПО. Демократе су се, при том, показале веома дарежљивим, препуштајући коалиционим партнерима више од трећине мандата у будућем скупштинском сазиву, што су ранији критичари Тадићеве попустљивости оценили као још један уступак који ће се одразити на смањење броја посланика ДС.

Резултати недељних избора, међутим, показали су да је ова коалиција, ипак, произвела синергијски ефекат, односно да је, упркос неким прогнозама да ће, рецимо, спој са аутономашима Ненада Чанка и монархистима Вука Драшковића више штетити ДС-у него што ће им користити, практично у великој мери дошло до збрајања гласова странака коалиције појединачно, што су признали чак и у Српској радикалној странци.

Упркос томе што су сви досадашњи оспоравани Тадићеви потези оправдали крилатицу да „ко рескира, профитира”, тренутна ситуација, међутим, указује на још једну могућност – да Демократска странка у наредном периоду доживи судбину радикала у претходних пет година. Српска радикална странка је, наиме, још од 2003. појединачно најбројнија странка у српском парламенту, али јој то, ипак, није било довољно да самостално формира владу. Истовремено, ни њихов коалициони потенцијал није био такав да им омогући склапање постизборних савеза.

И ДС ће да предводи најбројнију групацију у новом посланичком сазиву, али ће о томе да ли ће им се пружити могућност да саставе нову владу одлучивати други. Тадићев коалициони потенцијал је ипак већи од Николићевог.

М. Р. Петровић

--------------------------------------------------------

Европска „помоћ”

Током кампање и за председничке и за парламентарне изборе Бориса Тадића често су, својим изјавама за које су мислили да иду у корист европски оријентисаним снагама у Србији, доводили у неприлику европски званичници. Лидер демократа је, наиме, упорно објашњавао да је циљ Србије да уђе у Европску унију како би, потом, као чланица ЕУ блокирала евентуални пријем Косова као независне државе у исту организацију.

Шеф словеначке дипломатије Димитриј Рупел, изјавио је, међутим, почетком марта да би земље Западног Балкана приликом уласка у ЕУ морале да потпишу споразум да неће другима спречавати улазак. Оли Рен, европски комесар за проширење је, пак, средином априла нагласио да би Србија требало да успостави добросуседске односе са Косовом.

Упркос жестоким критикама које је због овакви изјава „својих европских пријатеља” Тадић трпео од радикала и „народњака”, лидер ДС-а није одустајао од приче о неопходности потписивања ССП. До тога је, коначно и дошло 29. априла у Луксембургу. Само неколико дана касније уследила је и потписивање меморандума о стратешком партнерству између торинског „Фијата” и крагујевачке „Заставе”, што је представљено као прва конкретна последица потписивања ССП-а. Према проценама многих аналитичара, то је био један од кључних разлога за изненађујуће добар резултат Листе за европску Србију на недељним изборима.