Ни реформе ни распад ЕУ

У марту 2000. Европски савет у Лисабону је усвојио стратегију с циљем да ЕУ 2010. постане најконкурентнија привреда у свету. Међутим, по стопи раста продуктивности и БДП ЕУ данас заостаје иза САД, Кине и Индије као главних конкурената. Генезу проблема ЕУ морамо да пратимо од почетка.  Наиме, оснивање Заједнице за угаљ и челик 1951, ЕЕЗ 1957. и  ЕУ  1993. дошло  је на таласу  опоравка после Другог светског рата. Маршалов план 1947. у виду бесплатног ручка је снажно подстакао тај опоравак како би САД имале први степен одбране против СССР. У доба економског полета у ЕУ и смањених тензија у свету мање су били видљиви унутрашњи проблеми и конструкционе грешке у формирању ЕУ. Парадокс је да је ЕУ била  политички пројекат спрегнутих елита политике и капитала, а да ЕУ није постала политичка заједница уједињених држава. По карактеру и садржини економских и политичких институција  она није замишљен тако да издржи рушилачке потресе, нити да искористи синергију, знање и потенцијале чланица ЕУ  да би се носила са главним конкурентима.

Чињеница је да је пре и после увођења евра 2002. донето на десетине споразума и мера ради бољег функционисања ЕУ. То је до сада како-тако функционисало. Међутим, у условима глобализације и агресивног успона америчких и кинеских компанија у ИТ сектору, заоштрене борбе око ресурса и тржишта, наведени споразуми и мере су недовољни. Сматрало се или се тако презентирало да ће увођење евра и ЕЦБ бити довољно за интеграцију земаља унутар ЕУ и од једнаке користи за све чланице ЕУ. Показало се да није тако, јер земље еврозоне (када имају висок дефицит платног биланса) немају своју валуту да би је девалвирале и поправиле стање платног биланса. Зато морају ићи на кресање плата и социјалних давања као недавно у Француској, што је у основи довело до „жутих прслука’’.

Дакле, осим евра, ЕЦБ и царинског подручја (који иду наруку јакима) ЕУ нема инструменте које има чак и лабава федерација – порезе, буџет, јаку ЕЦБ, одбрану и спољну политику, емисију дужничких хартија од вредности (еврообвезнице) и сл. Мање или више жучне и јалове расправе о овим  питањима трају од оснивања ЕУ. Развијене и мање развијене земље у ЕУ имају своје јаке аргументе за и против стварања чвршће политичке заједнице.  Постоје јаки седименти и разлике у култури, идентитету и традицији земаља ЕУ, које ЕУ не може претопити у виши облик заједништва. Поставља се кључно питање: до ког је степена могућа економска и политичка интеграција држава ЕУ а да то не угрози националне идентитете тих држава. Међутим, овде се уопште не ради о томе чији су аргументи  јачи, већ о томе коме треба оваква ЕУ, да ли је већина чланица  прихвата и да ли таква ЕУ може издржати конкуренцију на глобалном тржишту и обезбедити подједнак напредак за све чланице. Те расправе за сада гутају време без резултата.

Проблем је данас и у томе што су два главна стуба ЕУ (после брегзита, ако га буде) доста уздрмана. Немачка и А. Меркел су ослабљене  због ослабљене ХДУ, а Е. Макрон због „жутих прслука’’. Макрон је добро проценио да француска економија губи трку у односу на немачку, те да Француска није равноправан партнер Немачкој у европским и ширим пословима. Зато је предузео драстичне мере да би повећао конкурентност економије земље као што је то давно урадила Немачка. Али Француска није Немачка по многим цртама, као и по томе што Немачка има сређене индустријске односе и сарадњу између послодаваца, државе и синдиката. Уз то А. Меркел полако силази са сцене, а Е. Макрон се неће лако усудити да понови увођење истих реформи, што отежава изгледе за продуктивну реформу ЕУ. Постоје и други проблеми у односима Немачке и Француске који тињају испод привидног сагласја око многих питања. На пример, постоји дуга традиција још од Де Гола у настојању Француске да се супротстави мешању САД (уз помоћ Енглеске) у послове  ЕУ и Европе. Међутим, Немачка још увек није дефинисала свој став у односу на САД, што има огромне импликације на профил и будућност ЕУ. Није јасно зашто Немачка још увек своју судбину више веже за САД него за ЕУ, иако у ЕУ има доминантни положај који јој омогућује да оствари њене базичне интересе. Приврженост Немачке Атлантској алијанси иде дотле да Бундесвер планира да уместо „торнада’’ (као заједничког авиона и производа у ЕУ) користи амерички Ф-35 или да не буде солидарна са осталим чланицама ЕУ око опорезивања профита америчких компанија као што су „Гугл”, „Фејсбук” и друге како не би изгубила тржиште за своје кључне извозне производе.

Несумњиво је да су због  унутрашњих проблема  ЕУ слаби изгледи да ЕУ направи продор у трансформацији  и консолидацији. Она је заробљена у клопци између императива глобализације која захтева самосталну, економски јаку и функционалну политичку заједницу и немогућности консензуса чланица ЕУ о суштинској реформи ЕУ.

Доктор економских наука

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа