Ni reforme ni raspad EU

U martu 2000. Evropski savet u Lisabonu je usvojio strategiju s ciljem da EU 2010. postane najkonkurentnija privreda u svetu. Međutim, po stopi rasta produktivnosti i BDP EU danas zaostaje iza SAD, Kine i Indije kao glavnih konkurenata. Genezu problema EU moramo da pratimo od početka.  Naime, osnivanje Zajednice za ugalj i čelik 1951, EEZ 1957. i  EU  1993. došlo  je na talasu  oporavka posle Drugog svetskog rata. Maršalov plan 1947. u vidu besplatnog ručka je snažno podstakao taj oporavak kako bi SAD imale prvi stepen odbrane protiv SSSR. U doba ekonomskog poleta u EU i smanjenih tenzija u svetu manje su bili vidljivi unutrašnji problemi i konstrukcione greške u formiranju EU. Paradoks je da je EU bila  politički projekat spregnutih elita politike i kapitala, a da EU nije postala politička zajednica ujedinjenih država. Po karakteru i sadržini ekonomskih i političkih institucija  ona nije zamišljen tako da izdrži rušilačke potrese, niti da iskoristi sinergiju, znanje i potencijale članica EU  da bi se nosila sa glavnim konkurentima.

Činjenica je da je pre i posle uvođenja evra 2002. doneto na desetine sporazuma i mera radi boljeg funkcionisanja EU. To je do sada kako-tako funkcionisalo. Međutim, u uslovima globalizacije i agresivnog uspona američkih i kineskih kompanija u IT sektoru, zaoštrene borbe oko resursa i tržišta, navedeni sporazumi i mere su nedovoljni. Smatralo se ili se tako prezentiralo da će uvođenje evra i ECB biti dovoljno za integraciju zemalja unutar EU i od jednake koristi za sve članice EU. Pokazalo se da nije tako, jer zemlje evrozone (kada imaju visok deficit platnog bilansa) nemaju svoju valutu da bi je devalvirale i popravile stanje platnog bilansa. Zato moraju ići na kresanje plata i socijalnih davanja kao nedavno u Francuskoj, što je u osnovi dovelo do „žutih prsluka’’.

Dakle, osim evra, ECB i carinskog područja (koji idu naruku jakima) EU nema instrumente koje ima čak i labava federacija – poreze, budžet, jaku ECB, odbranu i spoljnu politiku, emisiju dužničkih hartija od vrednosti (evroobveznice) i sl. Manje ili više žučne i jalove rasprave o ovim  pitanjima traju od osnivanja EU. Razvijene i manje razvijene zemlje u EU imaju svoje jake argumente za i protiv stvaranja čvršće političke zajednice.  Postoje jaki sedimenti i razlike u kulturi, identitetu i tradiciji zemalja EU, koje EU ne može pretopiti u viši oblik zajedništva. Postavlja se ključno pitanje: do kog je stepena moguća ekonomska i politička integracija država EU a da to ne ugrozi nacionalne identitete tih država. Međutim, ovde se uopšte ne radi o tome čiji su argumenti  jači, već o tome kome treba ovakva EU, da li je većina članica  prihvata i da li takva EU može izdržati konkurenciju na globalnom tržištu i obezbediti podjednak napredak za sve članice. Te rasprave za sada gutaju vreme bez rezultata.

Problem je danas i u tome što su dva glavna stuba EU (posle bregzita, ako ga bude) dosta uzdrmana. Nemačka i A. Merkel su oslabljene  zbog oslabljene HDU, a E. Makron zbog „žutih prsluka’’. Makron je dobro procenio da francuska ekonomija gubi trku u odnosu na nemačku, te da Francuska nije ravnopravan partner Nemačkoj u evropskim i širim poslovima. Zato je preduzeo drastične mere da bi povećao konkurentnost ekonomije zemlje kao što je to davno uradila Nemačka. Ali Francuska nije Nemačka po mnogim crtama, kao i po tome što Nemačka ima sređene industrijske odnose i saradnju između poslodavaca, države i sindikata. Uz to A. Merkel polako silazi sa scene, a E. Makron se neće lako usuditi da ponovi uvođenje istih reformi, što otežava izglede za produktivnu reformu EU. Postoje i drugi problemi u odnosima Nemačke i Francuske koji tinjaju ispod prividnog saglasja oko mnogih pitanja. Na primer, postoji duga tradicija još od De Gola u nastojanju Francuske da se suprotstavi mešanju SAD (uz pomoć Engleske) u poslove  EU i Evrope. Međutim, Nemačka još uvek nije definisala svoj stav u odnosu na SAD, što ima ogromne implikacije na profil i budućnost EU. Nije jasno zašto Nemačka još uvek svoju sudbinu više veže za SAD nego za EU, iako u EU ima dominantni položaj koji joj omogućuje da ostvari njene bazične interese. Privrženost Nemačke Atlantskoj alijansi ide dotle da Bundesver planira da umesto „tornada’’ (kao zajedničkog aviona i proizvoda u EU) koristi američki F-35 ili da ne bude solidarna sa ostalim članicama EU oko oporezivanja profita američkih kompanija kao što su „Gugl”, „Fejsbuk” i druge kako ne bi izgubila tržište za svoje ključne izvozne proizvode.

Nesumnjivo je da su zbog  unutrašnjih problema  EU slabi izgledi da EU napravi prodor u transformaciji  i konsolidaciji. Ona je zarobljena u klopci između imperativa globalizacije koja zahteva samostalnu, ekonomski jaku i funkcionalnu političku zajednicu i nemogućnosti konsenzusa članica EU o suštinskoj reformi EU.

Doktor ekonomskih nauka

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista