Задруге као разуђени архипелаг

Програм „500 задруга у 500 села” успешно се остварује – види се из приказа Р. Костова („Политика, 17. 12. 2018). Његовом остварењу нема противљења, нико га политички не својата, а извесне сумње да су задруге у сукобу са „већим приоритетима”, као што су развој сточарства, очување и нега земљишта, укрупњавање газдинстава и смањење броја сељака... отклонили су својим прилозима М. Давидовић и, нарочито, академик Драган Шкорић („Политика”, 11. 12. 2018. и 3. 1. 2019). Задруге су, како их овај програм усмерава, у функцији остваривања и ових приоритета, чланови их оснивају као израз својих потреба, а задруга није то ако у пословању не примењује задружне принципе. Академик Шкорић очекује израстање задружних корпорација, чиме ће се остварити и међузадружна сарадња, аутономија и независност, као и конкурентност задружне понуде и пословање великог обима.

Као што новцем подстиче удруживање у задруге, држава би требало да неком мером и условљава, или бар утиче на удруживање задруга и стварање задружних пословних система. Тиме би се прекинула досадашња пракса пословања задруга као разуђеног архипелага инфериорних трабаната уз друштва капитала насталих на развалинама агроиндустријских система разорених транзицијом.

Ако је суштина задружног пословања да целокупна пословна корист задруге и њеног удружења, била она задружни савез, сложена задруга или корпорација, припада задругарима, друштво капитала коме је подређена задруга нема тај циљ. Ако се пословни задружни однос заврши на прагу задруге, лавовски део добити њој се не враћа као што би било да је у задружној агломерацији. Због тога данас ни у једном послу који предузима или намерава да предузме држава (извоз воћа, товне стоке, меса...) нема задруга ни њихове понуде. Задружни савез их исказује само као механички збир, али нема утицај на њих. Слобода и аутономија задруга се не гуши, него подстиче међусобним удруживањем, а ње сада нема због инфериорне подређености капиталу.

Програм „500 задруга...”, који је покренуо министар Милан Кркобабић, остварује се у селима у којима има људи и њихових имања. Али кључно питање је како оживети подручја испражњена, напуштена, а са геостратешког становишта веома значајна?! А простор је велики, као и производни потенцијал, почев од земљишта. На тим подручјима, углавном приграничним, инфраструктура је неразвијена и запуштена, села и куће, газдинства такође. Потеси обрадивог земљишта дуго су необрађени и запуштени, засади на издисају.

Ако се жели било каква ревитализација, сваки ламент над некадашњим селом био би бесмислен, као што је још и штетно оставити ова подручја изван сваке пажње и активности. Једна од препрека је и чињеница да тамо нема ни купопродаје земљишта, као ни понуде ни тражње закупа. Из тих разлога нужно је понудити моделе ревитализације који би изазвали интересовање у нашим условима. С обиром на активности овог програма и ангажовање Академијског одбора за село САНУ, поменуо бих сугестије које сам навео у једном свом прилогу за научни скуп „Власински сусрети” 2013. године.

– Ангажовати неку од стручно-научних институција да сачини програме заснивања аграрних газдинстава у виду неколико типова, величине од најмање 10 хектара и већих, према условима одређених подручја и врсте производње;

– Уз почетну стимулацију за закуп и промет земљишта, неком сумом по запосленом (како се практикује са страним фирмама), могле би се анимирати и пословне банке за кредитирање градње и заснивања газдинстава на земљишту у закупу;

– Држава и локалне самоуправе морале би да оспособе елементарну путну и комуналну инфраструктуру (пут, струја, вода...) и да помогну комасацију и арондацију парцела. Ако би се укинула законска забрана делатности задружне штедње и кредита, задруге би и саме улагале у свој развој.

На тај начин темељно би се изменио однос и одговорност према земљишту, које више не би било „артикал на тржишту закупа”, него би се у закуп нудила и узимала целовита савремена газдинства. Такође, велики број незапослених агронома, који се, верујем, нису школовали само за државне чиновнике, могли би да се појаве као закупци и модерни произвођачи. Удружена у задруге, таква газдинства би била препознатљив робни производни потенцијал и битан чинилац економије.

Секретар Задружног савеза Југославије у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа