Да ли је 2019. година расплета

Нема сумње да ће темпо глобалних међународних односа хладноратовског карактера и садржаја у 2019. у највећој мери одређивати континуитет већ предузетих мера и акција у надметањима велике тројке, САД, Кине и Русије. Одлучност сва три актера да не одступе од стратешких циљева, а у првом реду администрације САД од платформе „Америка пре свега” у предизборној години, суочава нас у 2019. са ризицима, тензијама и могућим негативним последицама различитог нивоа и садржаја у међународним односима са утицајем и на наш интересни простор и циљеве.

За ЕУ је 2019, ако не правог расплета, онда сигурно година утврђивања кључних елемената даљег постојања и функционисања. Брегзит је, после економске кризе и кризе еврозоне, избегличке и институционалне, дефинитивно ЕУ учинио озбиљно рањивом. Изласком ВБ питање могуће дезинтеграције више неће бити одсутно из правне основе и политичке филозофије ЕУ каква год да опстане. Институционалне реформе после мајских избора и формирања нових институција се подразумевају и представљају conditio sine qua non за даљи успешан опстанак и могућ нови интегративни процес. Међутим, унутрашња кретања у простору ЕУ са јачањем деснице, државотворних тенденција и реафирмације државног суверенитета на политичком, економско-социјалним тензијама и дилемама са елементима класне борбе на економском, дилемама око мултикултурализма на идејном плану, неизбежно отварају и питања саме филозофије и идеологије основног концепта ЕУ. Дакле, најпростије речено, 2019. година ће за ЕУ бити пресудна за утврђивање елемената ревизије уговора из Лисабона, а тиме и основе даљег опстанка и функционисања ЕУ.

Односи у региону Балкана ће бити посебно динамични. Кључни утицај који је програмирао садржај и динамику региона – евроинтеграције са ЕУ на челу – изостао је већ после Софијског самита ЕУ – Западни Балкан током бугарског председавања ЕУ (јануар–јул 2018), јер су унутрашњи проблеми већ утврдили нови неизбежни правац деловања ЕУ. Отуда ће нови садржај и динамику међународних односа у региону, поред и даље актуелног низа отворених питања у билатералним односима суседа, сада диктирати велики глобални трио (Вашингтон, Москва, Пекинг) у мери остваривања сопствених циљева и интереса, а у контексту њихових актуелних сучељавања. Према свему познатом, нажалост, то је већ присутно. Запад са САД на челу сконцентрисан је на три неуралгичне тачке: Македонију, БиХ, КиМ. Активно диктира динамику кроз остваривање стратешког проширења НАТО у функцији супротстављања утицају Русије и делом Кине. Са Северном Македонијом је тај процес поодмакао и сад зависи само од става Грчке. Притисак на БиХ је већ институционализован кроз настојање да се активира Акциони план за чланство у НАТО (МАП), формално прихваћен пре неколико година на нивоу државних институција, али сада без консензуса два ентитета и три народа, на чему почива основ функционисања БиХ. Тај притисак добија нову садржину и важност, јер резултати последњих избора на нивоу српског ентитета и корпуса нису обезбедили могућност несметане политичке проходности тог циља НАТО.

Питање КиМ, односно решење косовског чвора, после писама америчког председника из децембра 2018. главним актерима преговарачког процеса, Вучићу и Тачију, добија додатни политички „квалитет”, као прокламовани интерес актуелне администрације САД да и то питање реши и укњижи у сопствени позитиван спољнополитички биланс, а у ситуацији када је тај биланс сада доста скроман како у домену програмираног тако и изгледног остварења на преостали краћи рок до избора 2020. Русији је циљ да одржи постојећи утицај у региону у функцији одвраћања и подизаће активност расположивим инструментима (енергетика, војна сарадња, економија). Кина ће амбициозно наставити наступ упорним опробаним рецептом (улагања у инфраструктуру, стратешке системе, освајања тржишта за робу и услуге, финансијским ангажовањем итд.).

За Србију би 2019. могла бити година расплета у два важна питања: КиМ и приступање ЕУ. Начин како се садашња администрација САД директно укључује у решавање питања КиМ показује одлучност да истраје на решењу у сопственој режији као важном циљу. Јер то је саставни део мозаика у коме се реализује и стратегија сузбијања утицаја првенствено Русије, те и Кине, кроз проширење НАТО и коначно интересно овладавање целином овог региона. Отуда Србија тешко може 2019. избећи отварање питања расплета око КиМ без ризика за укупне односе са САД и западном алијансом. Када је реч о приступању ЕУ, 2019. година ће остати на нивоу „европске перспективе”. Како питање унутрашњих реформи и уградња „европских вредности и стандарда”, као стратешких циљева Србије, искључиво зависе од политичке воље владајуће елите, то Србија може да подигне ниво и динамику реформи у том правцу и мирно, без ризика у датим околностима неизвесног развоја у ЕУ, сачека да ли ће и када политика проширења ЕУ поново заузети водеће место у стратегији „обновљене” ЕУ.

Дипломата у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа