Da li je 2019. godina raspleta

Nema sumnje da će tempo globalnih međunarodnih odnosa hladnoratovskog karaktera i sadržaja u 2019. u najvećoj meri određivati kontinuitet već preduzetih mera i akcija u nadmetanjima velike trojke, SAD, Kine i Rusije. Odlučnost sva tri aktera da ne odstupe od strateških ciljeva, a u prvom redu administracije SAD od platforme „Amerika pre svega” u predizbornoj godini, suočava nas u 2019. sa rizicima, tenzijama i mogućim negativnim posledicama različitog nivoa i sadržaja u međunarodnim odnosima sa uticajem i na naš interesni prostor i ciljeve.

Za EU je 2019, ako ne pravog raspleta, onda sigurno godina utvrđivanja ključnih elemenata daljeg postojanja i funkcionisanja. Bregzit je, posle ekonomske krize i krize evrozone, izbegličke i institucionalne, definitivno EU učinio ozbiljno ranjivom. Izlaskom VB pitanje moguće dezintegracije više neće biti odsutno iz pravne osnove i političke filozofije EU kakva god da opstane. Institucionalne reforme posle majskih izbora i formiranja novih institucija se podrazumevaju i predstavljaju conditio sine qua non za dalji uspešan opstanak i moguć novi integrativni proces. Međutim, unutrašnja kretanja u prostoru EU sa jačanjem desnice, državotvornih tendencija i reafirmacije državnog suvereniteta na političkom, ekonomsko-socijalnim tenzijama i dilemama sa elementima klasne borbe na ekonomskom, dilemama oko multikulturalizma na idejnom planu, neizbežno otvaraju i pitanja same filozofije i ideologije osnovnog koncepta EU. Dakle, najprostije rečeno, 2019. godina će za EU biti presudna za utvrđivanje elemenata revizije ugovora iz Lisabona, a time i osnove daljeg opstanka i funkcionisanja EU.

Odnosi u regionu Balkana će biti posebno dinamični. Ključni uticaj koji je programirao sadržaj i dinamiku regiona – evrointegracije sa EU na čelu – izostao je već posle Sofijskog samita EU – Zapadni Balkan tokom bugarskog predsedavanja EU (januar–jul 2018), jer su unutrašnji problemi već utvrdili novi neizbežni pravac delovanja EU. Otuda će novi sadržaj i dinamiku međunarodnih odnosa u regionu, pored i dalje aktuelnog niza otvorenih pitanja u bilateralnim odnosima suseda, sada diktirati veliki globalni trio (Vašington, Moskva, Peking) u meri ostvarivanja sopstvenih ciljeva i interesa, a u kontekstu njihovih aktuelnih sučeljavanja. Prema svemu poznatom, nažalost, to je već prisutno. Zapad sa SAD na čelu skoncentrisan je na tri neuralgične tačke: Makedoniju, BiH, KiM. Aktivno diktira dinamiku kroz ostvarivanje strateškog proširenja NATO u funkciji suprotstavljanja uticaju Rusije i delom Kine. Sa Severnom Makedonijom je taj proces poodmakao i sad zavisi samo od stava Grčke. Pritisak na BiH je već institucionalizovan kroz nastojanje da se aktivira Akcioni plan za članstvo u NATO (MAP), formalno prihvaćen pre nekoliko godina na nivou državnih institucija, ali sada bez konsenzusa dva entiteta i tri naroda, na čemu počiva osnov funkcionisanja BiH. Taj pritisak dobija novu sadržinu i važnost, jer rezultati poslednjih izbora na nivou srpskog entiteta i korpusa nisu obezbedili mogućnost nesmetane političke prohodnosti tog cilja NATO.

Pitanje KiM, odnosno rešenje kosovskog čvora, posle pisama američkog predsednika iz decembra 2018. glavnim akterima pregovaračkog procesa, Vučiću i Tačiju, dobija dodatni politički „kvalitet”, kao proklamovani interes aktuelne administracije SAD da i to pitanje reši i uknjiži u sopstveni pozitivan spoljnopolitički bilans, a u situaciji kada je taj bilans sada dosta skroman kako u domenu programiranog tako i izglednog ostvarenja na preostali kraći rok do izbora 2020. Rusiji je cilj da održi postojeći uticaj u regionu u funkciji odvraćanja i podizaće aktivnost raspoloživim instrumentima (energetika, vojna saradnja, ekonomija). Kina će ambiciozno nastaviti nastup upornim oprobanim receptom (ulaganja u infrastrukturu, strateške sisteme, osvajanja tržišta za robu i usluge, finansijskim angažovanjem itd.).

Za Srbiju bi 2019. mogla biti godina raspleta u dva važna pitanja: KiM i pristupanje EU. Način kako se sadašnja administracija SAD direktno uključuje u rešavanje pitanja KiM pokazuje odlučnost da istraje na rešenju u sopstvenoj režiji kao važnom cilju. Jer to je sastavni deo mozaika u kome se realizuje i strategija suzbijanja uticaja prvenstveno Rusije, te i Kine, kroz proširenje NATO i konačno interesno ovladavanje celinom ovog regiona. Otuda Srbija teško može 2019. izbeći otvaranje pitanja raspleta oko KiM bez rizika za ukupne odnose sa SAD i zapadnom alijansom. Kada je reč o pristupanju EU, 2019. godina će ostati na nivou „evropske perspektive”. Kako pitanje unutrašnjih reformi i ugradnja „evropskih vrednosti i standarda”, kao strateških ciljeva Srbije, isključivo zavise od političke volje vladajuće elite, to Srbija može da podigne nivo i dinamiku reformi u tom pravcu i mirno, bez rizika u datim okolnostima neizvesnog razvoja u EU, sačeka da li će i kada politika proširenja EU ponovo zauzeti vodeće mesto u strategiji „obnovljene” EU.

Diplomata u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista