Мало логопеда, а много деце са говорном маном

У Србији ради свега 350 логопеда, што у статистичком преводу значи да један стручњак за говорне мане покрива више од 20.000 становника. Због забране запошљавања у јавном сектору и одласка у пензију, број логопеда у здравству последњих година постепено је смањиван, па у неким београдским општинама само један или два логопеда раде са децом предшколског и школског узраста. С обзиром на то да број малишана са говорним манама стално расте, логопеди у примарној здравственој заштити не успевају да спроведу адекватан стручни третман, односно да раде са децом барем два пута недељно.

Све су ово разлози због којих је Удружење логопеда Србије пре тачно годину дана од Владе Србије захтевало хитно усвајање закона о логопедској делатности. Представници овог струковног удружења тада су истакли да је доношење новог законског акта неопходно због успостављања адекватних стандарда логопедске праксе, који ће гарантовати квалитет подршке деци предшколског и школског узраста, повећање броја логопеда у образовним и установама здравствене и социјалне заштите, као и повећање броја особа које имају приступ логопедским услугама.

На питање да ли се нешто променило у протеклих 365 дана, председница овог удружења Наташа Лабовић кратко и једноставно одговара да није и додаје:

– Број деце са говорним поремећајима расте, логопеда је све мање, а кола се ломе на најмлађима и њиховим родитељима, који су често принуђени да папрено плаћају услуге приватних логопеда. Србија има најмањи број логопеда у целој Европи, о чему илустративно сведочи податак да је у свим основним школама у Србији запослено свега шест логопеда са пуним радним временом. С обзиром на то да постоји забрана запошљавања у јавном сектору, а сваке године стасавају нове генерације логопеда, на бироу за запошљавање налази се више од хиљаду младих стручњака вољних да обављају посао за који су се школовали. Неке општине уопште немају запослене логопеде при домовима здравља, што онемогућава родитељима да добију здравствену помоћ, савет и третман за своје дете у општини у којој живе. Углавном се сва деца упућују у Завод за психофизиолошке поремећаје и патологију говора „Професор др Цветко Брајовић”, који не може да пружи редован третман свим малим пацијентима – објашњава наша саговорница и додаје да је у унутрашњости Србије овај проблем још већи, јер многи градови имају само једног или ниједног запосленог логопеда. Предшколске установе такође су у незавидном положају, јер су неретко један или два логопеда одговорни за целу општину.

На питање због чега је важно да дете са говорном маном што раније добије стручну помоћ, Наташа Лабовић објашњава да постоји тзв. „критичан период” за развој говора у којем је најбоље започети логопедски третман. Али, додаје, постоји и тзв. крајњи критични рок који је везан за полазак детета у предшколску установу и у школу, када се од њега очекује да правилно влада говором и језиком и када дете постаје спремно за учење сложенијих школских вештина, попут читања и писања. Дете које није овладало адекватним изговором гласова и синтаксом овом процесу приступа са тешкоћама, које се неретко одражавају на целокупно школовање и понашање детета.

– Најчешћи говорно-језички поремећаји су одложено, односно касно проговарање, што резултира тешкоћама у савладавању говора. Често се срећу и поремећаји артикулације, односно дислалија (неправилан изговор гласова), где правовремена логопедска интервенција и третман дају одличне резултате – објашњава наша саговорница.

Осим што овако мали број логопеда Србију сврстава на дно летвице европских стандарда, додатни проблем представља чињеница да су логопеди запослени у три различита сектора – школству, здравству и социјалној заштити, па ниједан од њих није искључиво надлежан за регулисање и обављање логопедске делатности. Министарство здравља проблем пребацује на Министарство просвете и образовања, а оно се правда другим предвиђеним плановима и активностима.

Новим нацртом закона о здравственој заштити укинута је могућност да логопеди обављају приправнички стаж и полажу државни испит у систему здравствене заштите. На овај начин држава је направила велику медвеђу услугу логопедима, јер они током студија немају довољно праксе, а приправнички стаж представља идеалну прилику да стекну доста практичног знања. С друге стране, логопедска делатност није препозната у класификацији привредних делатности, па се логопеди који обављају приватну праксу региструју кроз форме које не гарантују стручни надзор нити сигуран квалитет услуге која се пружа деци и родитељима.