Побркани лончићи

Нису потребни респектабилно знање, завидно искуство, ни старачка мудрост како би се прихватила руководна мисао да је квалитетан и ефикасан здравствени систем, усмерен пре свега на превенцију, предуслов за плодотворно дејствовање свих осталих система друштва. Нема просперитетног друштва са ниском стопом репродукције и болесним становништвом. Зато се придружујем свеприсутним похвалама новинара и грађана, са или без осигурања, за акцију бесплатних превентивних прегледа које организује Министарство здравља. И само Министарство здравља, на свом званичном сајту, захвалило је многобројним грађанима који су били на прегледу „на исказаној подршци и стрпљењу”.

Међутим, вишедеценијско стручно искуство и морална одговорност према свом позиву обавезују ме да укажем на подложност оповргавању ове акције, јер је сагледавам само као изнуђено и парцијално решење са ограниченим трајањем и дометом. Наиме, у Закону о здравственој заштити РС (члан 88, тачке 1, 2, 4, 5 и 7) недвосмислено је истакнуто да је превентивна здравствена заштита (спречавање и рано откривање болести) круцијална здравствена делатност на примарном нивоу. И то је, морам признати, одлично решење, јер једино изабрани лекар, едукован, компетентан и мотивисан, може квалитетно и ефикасно да изнесе и апсолвира ова захтевне задатке. Претпостављам да Министарство здравља није било задовољно текућим резултатима, те је преузело организацију превентивних прегледа. Остаје нејасно који су то проблеми који умањују, спречавају или онемогућују ефикаснији рад на примарном нивоу: лоша организација, недовољан број лекара, оптерећеност лекара администрацијом, понижавајући материјални положај здравствених радника, дуготрајно чекање на дијагностичке процедуре, недостатак тестова, недовољна едукација лекара из превентивних грана медицине итд.

Остају нејасни и неки други аспекти ових бесплатних превентивних прегледа. На пример, зашто су у превентивне прегледе укључене и здравствене организације терцијарног нивоа, којима, иначе, закон то и не дозвољава, јер оне обављају само високоспецијализовану специјалистичко-консултативну и стационарну здравствену делатност (чланови 115-118). Такође је нејасно који су то грађани без здравственог осигурања, и колико их има, када закон установљава начело свеобухватности и егалитета здравствене заштите, односно укључивање свих грађана Републике у систем здравствене заштите (члан 21). Депласирано је говорити о бесплатним прегледима када рад здравствених радника ван редовног радног времена кошта, када реагенси и тестови имају своју цену, када рендгенски и ехотомографски прегледи доносе материјалне трошкове итд. Остаје непознато колики су трошкови прегледа 235.000 грађана, ко је сносио те трошкове и са којих позиција. И оно што је најбитније, после 12 акција нама није позната свеобухватна анализа домета и резултата превентивних прегледа. На пример, било би интересантно знати процентуалну заступљеност грађана који су први пут били на превентивном прегледу, а колико је било оних који су већ вишеструко користили то право код изабраног лекара.

Једно је потпуно јасно – најквалитетнији, најефикаснији и најјефтинији превентивни прегледи везани су искључиво за примарну здравствену заштиту, кроз свакодневни рад лекара (нпр. током радног времена 10-15 одсто свих прегледа требало би да буду превентивни). За овакав рад, системски и искуствено устројен, треба обезбедити све неопходне предуслове: организационе, кадровске, стручне и материјалне.

У исто време, забрињавају чињенице које је саопштила др Жофија Пустаи, шефица канцеларије СЗО у Србији („Политика”, 23. децембра 2018. године): „Током протекле деценије... укупни расходи за превенцију и јавноздравствене услуге расли су споријим темпом од оних у области здравства, што је довело до процентуалног пада издвајања за превенцију”. Такође, за бригу је и податак да су „лични издаци за здравствене услуге (директно плаћање грађана за услуге здравствене заштите) износили 41 одсто током 2016. године”. Наравно, после оволике личне потрошње за дијагностику и лечење, грађанима остаје мало новца за превентивне прегледе, али зато држави доноси значајну уштеду. Или, како је колегиница из СЗО истакла и одлично поентирала: „Приступачна и доступна здравствена заштита води ка унапређењу здравља и спречавању болести. А на крају доприноси социјалним и економским користима за појединце и друштво у целини”. О овоме је говорено и писано више пута током последње две деценије, али „глуви телефони” су једна од битних социокултуролошких карактеристика овог поднебља.

Сви ови проблеми у здравственом систему Србије захтевају хитно усвајање и примену нове здравствене политике.¶

Професор Медицинског факултета

у Београду у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа