Глобална емпатија

Пред крај прошле године свет је шокирала слика изгладнеле девојчице из Јемена објављена у „Њујорк тајмсу”. Девојчица је седам дана после изласка америчког листа преминула од глади. Према подацима УН, у Јемену на сваких десет секунди једно дете умре од болести које се релативно лако могу спречити, а укупно 1,8 милиона деце млађе од пет година пати од тешке неухрањености. Међународне организације упозоравају на то да је тренутно у Подсахарској Африци на делу хуманитарна катастрофа, а од глади умиру деца и у Јужном Судану, Нигерији и у многим другим државама (и то не само у тзв. земљама Трећег света).

Наведени алармантни подаци јесу привукли пажњу јавности и свакако се разговара о томе како се може помоћи, међутим, ових дана се у (западној) јавности све чешће поставља и питање како је могуће да данас у свету у коме су информационе технологије, медији и средства комуникације развијенији него икад пажња коју посвећујемо таквим вестима не траје дуже од неколико секунди. То што скоро свака Трампова објава на „Твитеру” добије више медијске пажње него чињеница да у овом тренутку милиони деце умиру од глади, навело је многе се запитају да ли је данас на делу парадокс да технолошка и економска глобализација „иду руку под руку” са урушавањем глобалне свести и изостајањем глобалне емпатије?

Оваква размишљања, између осталог, подстакло је и једно филмско подсећање на значајан догађај од пре више од 30 година. Наиме, због великог успеха филма „Боемска рапсодија”, који од почетка године ниже престижне награде, поново су свет обишле слике са легендарног концерта Боба Гелдофа под кровним називом „Лајв ејд”. У лето 1985. године највеће светске рок звезде наступале су у Лондону и Филаделфији искључиво са циљем да прикупе новац за угрожено становништво у Етиопији. Мало је познато да су тадашња ТВ Београд и њена новинарска екипа имале јединствену прилику да сниме документарне филмове у Етиопији и Судану за ОУН и за Међународни црвени крст о ефектима акције „Лајв ејд”. Спектакуларног концерта сетимо се обично у време новогодишњих празника, јер се тада у медијима пушта песма „За милион година” коју су најпопуларнији извођачи Југославије снимили као допринос овом светском пројекту.

Наравно да се може поставити питање на који се начин хуманитарне акције комерцијализују и користе у сврхе личне промоције (и пре 30 година и данас), али ако то оставимо по страни, поменута филмска ретроспектива занимљива је због тога што расветљава проблем девалвације друштвене свести о мукама које нису непосредно „у нашем дворишту”.

Никад брже нисмо долазили до информација о просторима и људима који су нам географски, политички, културолошки и симболички далеко, а опет се чини да се те вести доживљавају више као исечци филмова него као нечија реална патња. Притом треба имати на уму да сам за пример узела најновију стравичну слику из Јемена, али ова логика изостанка глобалне емпатије може се применити на било који део света, чак и на оне државе које су међусобно просторно и културно ближе. Такође, можда и најпроблематичније, али поменута логика може се применити и на све оне који живе једни поред других у истом друштву.

Деведесете године су (нарочито, мада не и искључиво) на Западу биле године усхићености због развоја глобализације, модернизације и напретка технологија. Најзначајнија имена из света друштвене науке, попут Ентонија Гиденса, као и многи други припадници политичке и научне елите, сматрали су да ће брисање националних граница и развијање свести о глобалним опасностима допринети међусобном помагању. Улрих Бек је говорио да више ништа није локално и да ће свест о проблемима у различитим деловима света резултирати глобалном подршком за решавање тих проблема.

Акценат је био управо на „обичном” човеку, а логика је била да, уколико можемо да видимо патњу на другом крају света, учинићемо нешто поводом тога. Данас се, међутим, све више говори о томе да је хиперинфлација доступних информација довела управо до супротног ефекта: глобалност није подстакла солидарност.

У 21. веку слике из Јемена или Судана део су наше свакодневице неколико десетина секунди, а велике јавне акције развијања свести о проблемима који се односе на „губитнике” у светској капиталистичкој трци део су прошлости.

Наравно да се многи појединци и организације баве хуманитарним радом и помагањем онима којима је помоћ прекопотребна, и то и у домаћем и у међународном контексту, али слике сиромашних, расељених, гладних и болесних, као и најновија слика из Јемена, код већине гледалаца изазивају ефекат сличан оном који имају филмски холивудски блокбастери или пак телевизијске сапунице – долази до краткотрајне емотивне реакције, али нема озбиљног промишљања узрока, обима и последица лошег стања ствари. Као да је реч о филму, а не о реалној људској муци. Сензације су замениле промишљање, а емпатија уступила место краткотрајним утисцима.

Асистенткиња на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа