Чича-Томина колиба

А таман сам помислио да ће све опет бити исто!

Кад оно... Мамурлук се догодио пре него што је европејска здравица прешла у ексирање.

Елем, чим сам угледао успаниченог Тому како уз алка селцере, још пре поноћи ултимативно саставља нову владајућу коалицију – помињући загробним гласом „нове изборе”, „провоцирање грађанских немира” и „вештачке емоције” председника Србије – било ми је јасно да су Американци одлучили да овде заведу ред и коначно ставе тачку на „српску причу”. Односно, да су проценили да је куцнуо час да радикали коначно „уђу у власт” – како би „Милосрдни анђео” створио себи савршен алиби за бомбардовање Србије и отимање Косова.

Уосталом, довољно дуго је Бела кућа чинила потезе који су ефектно подизали рејтинг Војводиним следбеницима, док су тзв. прозападним снагама у Србији цинично отварали врата за сарадњу – али тако да овдашња јавност обавезно види Тадића и дружину са панталонама смакнутим до испод колена. Игра се перманентно понављала, са нескривеном намером да и „последњи Србин” (омиљена шифра у западњачкој дипломатији) схвати да политика више није курва: политика је ријалити шоу. Мора се признати да им је едукација успела. Нема тог „последњег Србина” који се није насмејао слушајући нашу експертску елиту како мазохистички метанише о „љубави и интересима” у свету реалне политике.

Дакле, радикали су дефинитивно избачени из своје удобне позиције моралног победника и дежурног закерала. Какав коперникански обрт (капитала)! Онај исти Тома који је колико зимус ладно препустио победу Тадићу, ево га где очајнички цима Воју за рукав, а Ивицу за манжетне – не би ли их приволео да „опроштајни валцер” одиграју у његовом загрљају.

Наравно, Американци не би били то што јесу (измишљотина Холивуда) да нису детаљно разрадили поделу улога у филмском спектаклу, најскупљем који је икада сниман у Србији. Кастинг је напросто савршен, сасвим на нивоу сценарија и режије. Уверите се сами...

... Пошто им је борба против корупције и криминала постала најновија опсесија, радикали добијају полицију и правосуђе. Да би остварили свој сан о социјалној правди и територијалном интегритету, Дачићева тријада добија Министарство финансија, Министарство за рад и социјалну политику, Министарство одбране и гувернера Народне банке. Војини национално освешћени интелектуалци преузимају Министарство спољних послова, плус министарство за лажну државу Косово и Министарство просвете приде – да нам деца не забораве да нема светле будућности без родољубља, патриотизма и описмењеног национализма. Подразумева се да Веља остаје на истим мултиминистарским функцијама, а Сулејман ће, у складу са мултиетничким принципима, водити министарство за мањине и дебатни клуб „Схевенинген". За сваки случај, Палма ће се бринути о регионалном развоју.

Наравно, Воја остаје премијер, Тома се враћа на своје „старо место” председника скупштине, а Мркоњић ће зајахати фотељу потпредседника владе.

Искрено, има ли природније деобе плена, у економско-идеолошко-државничком смислу? И нисмо ли одувек били приморани да бирамо између Чича-Томине колибе и Проклете авлије?

Као креатор „стратешког реализма за једнократну употребу”, Америка се већ побринула да се било које алтернативно решење моментално претвори у политичко самоубиство оних који би да се усуде... Уосталом, како ће фанатични Европејци поднети да су, у ствари, гласали за рехабилитацију СПС-а? И како ће Ивица спровести „социјалну правду” поред „питбула неолибералне економије”, млађаног му Динкића? Важи и обрнуто. Или, можда Дачић и може да прогута косовску кнедлу, думајући о оној фантомској Резолуцији фантомске УН, али „Чанкова Војводина” тотално урушава свако СПС-овско заклињање у очување територијалног интегритета.

Е, сад, могући су и нови избори, и та помисао изазива амерички климоглав. Зашто? Зато јер, у овим околностима, нови избори ће се – прилично предвидљиво – окончати увођењем диктатуре. А као што нас скорашња историја учи (Шпанија, Чиле, Грчка...) – нема успешне диктатуре ако иза ње не стоји моћни ментор. С обзиром на наш балкански положај, у случају таквог расплета, америчко-руски самит је неизбежан и нужно ће водити дестабилизацији и најчвршће диктатуре.

Што би само потврдило тезу о нашој изузетности (читај: „уникатности”). Једино би се у Србији диктатори смењивали као што се у другим државама смењују председници и владе.

Ам ожда не бисмо ни приметили разлику?