Гратис грађевинско земљиште

Грађевинско земљиште у државној својини које је на коришћењу привредних друштава која су била у поступцима приватизације, стечаја и извршног поступка по садашњим позитивним прописима полако прелази у приватну својину, махом без накнаде. Супротно тој регулативи одлука Уставног суда Србије је да се грађевинско земљиште стечено на изложени начин мора конвертовати у приватну својину уз накнаду по тржишној вредности. Садашњи Закон о планирању и изградњи  (члан 135. став 7) поново је омогућио прибављање грађевинске дозволе и наведеним корисницима грађевинског земљишта у државној својини и без претходно извршене конверзије у приватну својину.

Истина је да се тиме подстиче развој грађевинске индустрије на штету општег интереса а у корист приватних компанија. Последице градње на грађевинском земљишту само са правом коришћења доводе до губитка и брисања државне својине без накнаде на тако изграђеном земљишту као и земљишту за редовну употребу тих објеката. Та лица након изградње објеката бивају ослобођена плаћања накнаде за конверзију за наведену површину земљишта и доводе се у повлашћен положај са свим другим инвеститорима на тржишту. Када се узме у обзир и да Закон о претварању права коришћења на грађевинском земљишту у државној својини у право својине уз накнаду не предвиђа обавезу већ само могућност подношења захтева за конверзију онда и то доводи до урушавања јавног интереса. Како? Тако што корисници земљишта у државној својини суверено, по закону могу да одлуче да ли ће ту државну својину уопште конвертовати уз накнаду или неће. Они сада могу да чекају годинама да стекну могућност градње на таквом земљишту или да пронађу финансијера који ће вршити градњу, јер имају земљиште гратис.

 Зашто је гратис? Зато што обавеза установљена и одлуком Уставног суда Србије на тај начин бива потпуно дезавуисана и то све у складу са важећа два закона која смо навели. Шта је ту још необично? Многи уопште не разумеју начин стицања тога грађевинског земљишта. Оно је стечено куповином правних лица у статусном смислу а не куповином имовине правних лица у поступцима приватизације, стечаја и извршног поступка. Разлика између та два начина стицања је огромна. Ако се одлучите за куповину појединачне имовине правног лица онда није могућно ни тада ни сада да купите неизграђено грађевинско земљиште на коме није извршена конверзија у право својине из државне у приватну. Ако купујете правно лице у целости на изложени начин ви тада стичете у пакету и неизграђено грађевинско земљиште.

У тим уговорима о приватизацији постоје заштитне клаузуле које вас обавезују да то земљиште конвертујете у својину у складу са законом који то буде уређивао. А тај закон сада уређује да можеш а ниси обавезан да конвертујеш уз накнаду то земљиште. Другим, то јест Законом о планирању и изградњи дато ти је право грађења на таквом земљишту и тиме се та површина изузима од накнаде за конверзију.

Утврђивање тржишне вредности накнаде за конверзију по закону је препуштено локалним самоуправама. Због тога имамо ситуације да се након примене свих формула у израчунавању те вредности добије цена накнаде за конверзију једног ара, ако се плаћа одједном, у износу од педесетак хиљада динара у трећој зони у једном граду западне Србије. А права тржишна вредност у тој зони је преко три хиљаде евра по једном ару. Па где је ту тржишна вредност? Чак и такав минималан износ накнаде за конверзију садашњи корисници покушавају на разне начине да избегну јер им закон омогућава да сачекају повољан тренутак у погледу финансијера и градње на грађевинском земљишту са правом коришћења.

 Тако се државна својина губи и нестаје без накнаде. Због тога је потребно под хитно орочити конверзију, забранити градњу са правом коришћења и одредити приближну тржишну вредност у складу са одлуком Уставног суда. Овако, тај необновљив ресурс државе полако ће прећи у приватну својину без накнаде.

Дипл. правник

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа