Деби Југославије

У јеку хладноратовске затегнутости, док се Стари континент још увек опорављао од разорних последица рата Француз Марсел Безансон дошао је 1955. године на идеју да зближи европске земље на ефектан начин – музиком. По угледу на италијански фестивал канцоне Сан Ремо, који је први пут одржан 1951. године, Безансонова замисао била је да се направи музички фестивал „лаких нота” на коме би се европске државе такмичиле међу собом. Ова амбициозна идеја подразумевала је још један пионирски подухват – у време док је телевизија још увек била у повоју жеља оснивача била је да се ово музичко такмичење, названо Europеan Song Contest, односно Евровизија, директно преноси.

Ипак, челници организације „Europеan Broadcasting Union”, за коју је овај Француз радио, морали су да одрже много састанака како би се Безансонова идеја преточила у реалност. То се, напокон, догодило 24. маја 1956. у швајцарском граду Лугану.

Учешће на првој Евровизији узело је 12 певача из седам земаља: Италије, Швајцарске, Луксембурга, Белгије, Холандије, Француске и Немачке. Свака земља-учесница имала је по два представника, а победила је Лиз Асија са песмом „Рефрен”, као представница домаћина.

Следеће године овом такмичењу, које је одржано у Франкфурту, прикључили су се и представници Велике Британије, Аустрије и Данске. Наредна година и финале у Хилверсуму у Холандији били су евровизијско ватрено крштење за Шведску. Монако је дебитовао 1959. у Кану, а годину касније забележено је и норвешко учешће у лондонском финалу. Занимљиво је да је Италију 1958. године представљао Доменико Модуњо и са евергрином „Воларе” освојио треће место.

Кан је поново био домаћин 1961. године, а Југославија је, уз Шпанију и Финску, била једна од земаља које су учествовале по први пут. Тих година Југословени су ретко путовали у иностранство. Одлазили су углавном спортисти, хорови, фолклорни ансамбли. А певачи забавне музике, ретко.

Љиљани Петровић припала је част да буде прва која ће представљати Југославију на Евровизији.

– Претходног лета певала сам у Вили Каролина у Малом Лошињу и директор „Југотона” је чуо моје извођење песме „Месече сребрни”. Толико се одушевио да ми је понудио да снимим плочу. Отишла сам у Љубљану да са тамошњим џез ансамблом снимим своју прву плочу. Тада се потенцирала међурепубличка сарадња, односно „братство и јединство”. Снимила сам плочу, вратила се у Нови Сад и десило се чудо! Композитор Јоже Прившек, кога нисам познавала, чуо је мој глас и рекао: „Ако она буде певала моју песму, отићи ћу у Кан”. Многи су га одговарали од тога, плашили су се да ли ћу моћи да снимим ту тешку песму, јер сам имала само 22 године. Али, он је био упоран. Ја сам одмах контактирала са Мирославом Антићем да напише текст. Мика је требало да напише стихове на постојеће ноте, што је изискивало посебан труд. Певала сам му по четири такта композиције, на основу којих је писао стихове. Гомилу папира је извадио из машине и изгужвао док текст „Неке давне звезде” није био готов.

Љиљана се присећа да је у Љубљани било предтакмичење за Евровизију. Три центра – Београд, Љубљана и Загреб – представљена су са по три песме. Жири је једногласно изабрао песму „Неке давне звезде”, али било је, како признаје, дилема да ли Петровићева као почетница може да иде у Кан.

– Мене је почела да хвата трема када смо у возу причали о томе шта нас тамо чека, како ће нас примити. Мика је говорио како ми долазимо из социјалистичке земље и да не треба превише да „шљаштимо”. Имала сам такву трему да нисам могла ништа да једем. У Кан смо стигли у рану зору. Излазимо из воза, кад оно невероватна гужва! Велика медијска пажња била нам је посвећена, баш зато што се први пут представљамо на Евровизији. Одсели смо у хотелу „Ла резиденс” у Кану, а моја соба је била пуна цвећа, бомбоњера… Одмах су ме новинари и фоторепортери одвели у башту хотела, сликали ме, узимали изјаве. Када смо дошли на пробу, диригент је рекао: „Југословени су нам послали децу, сада ћемо да видимо шта клинци знају!” Мика Антић је тада имао 29 година и у односу на Јожеа и мене био је „маторац”. Зато је највише командовао „парадом”. Ја сам се љутила што он наређује. Желела сам да наступим у свечаној хаљини, а он ми је наложио да обучем малу црну хаљину, која је, по мени, била исувише једноставна. Али, драго ми је што сам га послушала, јер сам одударала од свих и изгледала сам потпуно другачије. Жао ми је што је Мика умро, а да му никада нисам одала признање.

(Наставак фељтона читајте у штампаном издању „Политике”)