Debi Jugoslavije

U jeku hladnoratovske zategnutosti, dok se Stari kontinent još uvek oporavljao od razornih posledica rata Francuz Marsel Bezanson došao je 1955. godine na ideju da zbliži evropske zemlje na efektan način – muzikom. Po ugledu na italijanski festival kancone San Remo, koji je prvi put održan 1951. godine, Bezansonova zamisao bila je da se napravi muzički festival „lakih nota” na kome bi se evropske države takmičile među sobom. Ova ambiciozna ideja podrazumevala je još jedan pionirski poduhvat – u vreme dok je televizija još uvek bila u povoju želja osnivača bila je da se ovo muzičko takmičenje, nazvano European Song Contest, odnosno Evrovizija, direktno prenosi.

Ipak, čelnici organizacije „European Broadcasting Union”, za koju je ovaj Francuz radio, morali su da održe mnogo sastanaka kako bi se Bezansonova ideja pretočila u realnost. To se, napokon, dogodilo 24. maja 1956. u švajcarskom gradu Luganu.

Učešće na prvoj Evroviziji uzelo je 12 pevača iz sedam zemalja: Italije, Švajcarske, Luksemburga, Belgije, Holandije, Francuske i Nemačke. Svaka zemlja-učesnica imala je po dva predstavnika, a pobedila je Liz Asija sa pesmom „Refren”, kao predstavnica domaćina.

Sledeće godine ovom takmičenju, koje je održano u Frankfurtu, priključili su se i predstavnici Velike Britanije, Austrije i Danske. Naredna godina i finale u Hilversumu u Holandiji bili su evrovizijsko vatreno krštenje za Švedsku. Monako je debitovao 1959. u Kanu, a godinu kasnije zabeleženo je i norveško učešće u londonskom finalu. Zanimljivo je da je Italiju 1958. godine predstavljao Domeniko Modunjo i sa evergrinom „Volare” osvojio treće mesto.

Kan je ponovo bio domaćin 1961. godine, a Jugoslavija je, uz Španiju i Finsku, bila jedna od zemalja koje su učestvovale po prvi put. Tih godina Jugosloveni su retko putovali u inostranstvo. Odlazili su uglavnom sportisti, horovi, folklorni ansambli. A pevači zabavne muzike, retko.

Ljiljani Petrović pripala je čast da bude prva koja će predstavljati Jugoslaviju na Evroviziji.

– Prethodnog leta pevala sam u Vili Karolina u Malom Lošinju i direktor „Jugotona” je čuo moje izvođenje pesme „Meseče srebrni”. Toliko se oduševio da mi je ponudio da snimim ploču. Otišla sam u Ljubljanu da sa tamošnjim džez ansamblom snimim svoju prvu ploču. Tada se potencirala međurepublička saradnja, odnosno „bratstvo i jedinstvo”. Snimila sam ploču, vratila se u Novi Sad i desilo se čudo! Kompozitor Jože Privšek, koga nisam poznavala, čuo je moj glas i rekao: „Ako ona bude pevala moju pesmu, otići ću u Kan”. Mnogi su ga odgovarali od toga, plašili su se da li ću moći da snimim tu tešku pesmu, jer sam imala samo 22 godine. Ali, on je bio uporan. Ja sam odmah kontaktirala sa Miroslavom Antićem da napiše tekst. Mika je trebalo da napiše stihove na postojeće note, što je iziskivalo poseban trud. Pevala sam mu po četiri takta kompozicije, na osnovu kojih je pisao stihove. Gomilu papira je izvadio iz mašine i izgužvao dok tekst „Neke davne zvezde” nije bio gotov.

Ljiljana se priseća da je u Ljubljani bilo predtakmičenje za Evroviziju. Tri centra – Beograd, Ljubljana i Zagreb – predstavljena su sa po tri pesme. Žiri je jednoglasno izabrao pesmu „Neke davne zvezde”, ali bilo je, kako priznaje, dilema da li Petrovićeva kao početnica može da ide u Kan.

– Mene je počela da hvata trema kada smo u vozu pričali o tome šta nas tamo čeka, kako će nas primiti. Mika je govorio kako mi dolazimo iz socijalističke zemlje i da ne treba previše da „šljaštimo”. Imala sam takvu tremu da nisam mogla ništa da jedem. U Kan smo stigli u ranu zoru. Izlazimo iz voza, kad ono neverovatna gužva! Velika medijska pažnja bila nam je posvećena, baš zato što se prvi put predstavljamo na Evroviziji. Odseli smo u hotelu „La rezidens” u Kanu, a moja soba je bila puna cveća, bombonjera… Odmah su me novinari i fotoreporteri odveli u baštu hotela, slikali me, uzimali izjave. Kada smo došli na probu, dirigent je rekao: „Jugosloveni su nam poslali decu, sada ćemo da vidimo šta klinci znaju!” Mika Antić je tada imao 29 godina i u odnosu na Jožea i mene bio je „matorac”. Zato je najviše komandovao „paradom”. Ja sam se ljutila što on naređuje. Želela sam da nastupim u svečanoj haljini, a on mi je naložio da obučem malu crnu haljinu, koja je, po meni, bila isuviše jednostavna. Ali, drago mi je što sam ga poslušala, jer sam odudarala od svih i izgledala sam potpuno drugačije. Žao mi je što je Mika umro, a da mu nikada nisam odala priznanje.

(Nastavak feljtona čitajte u štampanom izdanju „Politike”)