Друга, пристојна Србија

Када би се данас нашао песник који би из неког разлога одлучио да напише савремену верзију „Божанствене комедије”, један од почетних кругова пакла био би зацело резервисан за кориснике друштвених мрежа; утолико пре ако би се порекло поменутих корисника везивало за овај део Балкана. Ако има ичег доброг у тој несумњивој вербалној инфекцији овдашњег јавног простора, онда је то сазнање да се морамо помирити с тим да је одавно престала да важи она подела на две Србије: прву, владајућу, по правилу бахату, сирову и некултурну, и ону другу, опозициону, наводно грађанску и пристојну.

Давно су, наиме, избрисане разлике између онога што на „Твитеру” и „Фејсбуку” објављују најзагриженији поборници слободног, неинхибираног говора са најразличитијих страна политичког спектра. Понекад се ту нађу и лингвистички „повратници” попут Жељка Веселиновића, једног од лидера опозиционог Савеза за Србију, који је у септембру објавио онај чувени хомофобични твит на рачун премијерке Брнабић, а пре неки дан је супругу покојног Оливера Ивановића назвао „женом ђаволом”, из евидентно политичких разлога, пошто је одбила да учествује у протестној шетњи опозиције.

Понашање тзв. друге Србије, кад је реч о вербалним изгредницима с њене стране, није само индолентно и лицемерно („он је наш, прогледаћемо му кроз прсте овај пут”), него је то лицемерје обојено још и нескривеним прагматизмом („требаће нам у борби против ове власти”). Тако је недавно Весна Пешић, угледни грађански активиста и борац за људска права, на вест да је глумац Сергеј Трифуновић истакао кандидатуру за место председника Покрета слободних грађана (ПСГ) реаговала негативним твитом, изјавивши како „политика није за глумце”, а Трифуновић је, уз то, још неозбиљан. Међутим, иза оног што је Пешићева еуфемистички назвала „неозбиљношћу” крије се нешто друго, много озбиљније: Трифуновићев вербални примитивизам, којег је овај у безброј прилика досад јавно испољио у свом непресушном твитер-активизму; његове псовке и увреде на рачун разних јавних личности; неумесно апострофирање Звездана Јовановића у твиту поводом фудбалског меча; да не помињемо Трифуновићево никад довољно окајано пријатељевање с Легијом. Укратко, то је оно што га дисквалификује за лидера програђанског покрета – а не његова наводна „неозбиљност”.

Посебан случај представља привођење радио-водитеља Дашка Милиновића; повод је био његов твит упућен народном посланику из редова СНС-а Владимиру Ђукановићу, који гласи: „Фашистички вепру, нећемо ти двапут рећи, на ражњу ћеш се пећи”. Поменути твит био је одговор на Ђукановићев твит упућен посланици Мариники Тепић, поводом њеног незадовољства изборним резултатима у Лучанима, при чему је користио слоган десничарских група које су јој већ претиле: „Мариника, схвати, нећемо стати!” Обојица су дали исказе у Тужилаштву за високотехнолошки криминал, али је, за разлику од Ђукановића, Милиновић задржан у притвору 13 сати.

Милиновићево објашњење било је следеће: „Онај ко користи насилнички језик мора да буде спреман да отрпи критику” (макар та „критика” била дата у форми претње да ће се дотични пећи на ражњу). Опозициони медији намах су Милиновића уздигли у статус безмало култног „сатиричара” актуелних друштвених прилика, духовитог водитеља који се против сваког режима бори неспутаном, бритком речју што не подлеже никаквој цензури; грађански кругови једва су дочекали да поново у загрљај приме свог разметног сина. Колумниста А. Кишјухас написао је читав панегирик у славу Милиновића, чији су твитови, по његовом мишљењу, „крајње субверзивни и трансгресивни, колико и бескрајно духовити”.

Извињавамо се читаоцима што ћемо на овом месту навести неколике примере тих „бескрајно духовитих” Милиновићевих твитова. За почетак, један божићни, у којем аутор свом сабеседнику изражава жељу „да му за Божић умру сви драги”; па један хришћанско-милосрдни, где адресату поручује како „би волео да овај умре од рака и да га боли све”; или они набијени сексуалном и копрофилијском фантазијом, где се у истој реченици помињу мајка, женски полни орган и измет, док Милиновић на све то придодаје и адресатовог оца који цео призор „гледа из инвалидских колица”, итд. Надамо се да је читалац већ стекао довољно јасну слику о Милиновићевим активностима на интернету, пошто су остали твитови једноставно непреносиви, чак ни уз коришћење звездица у оквиру „забрањених” или одвећ вулгарних речи које нису погодне за јавну употребу.

Хоћу рећи следеће: крајње је лицемерно да нам исти они који, с једне стране, тврде да  Пинк, „Задруга” и „Парови” представљају Содому и Гомору, истовремено, с друге стране, држе проповеди о бољем свету, користећи вокабулар и синтаксу каквима се не служе ни последњи пијанци у сеоској биртији

Преводилац и есејиста

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа