Напретка нема ни за јоту

У свом тексту „Побркани лончићи” професор Делић износи увид у проблеме нашег здравственог система који се односе на јавно здравље. Наиме, јавно здравље (некада народно здравље) требало би да буде „круна” здравственог система. Американци, прецизни у свему, па и у контексту јавног здравља, израчунали су да један амерички долар уложен у превентиву у неким случајевима спасава пет до 10 долара уложених у куративу. Математика је дакле јасна, али оно што није јасно јесте када ће наш здравствени систем почети да примењује „математику”.

Ако погледамо јавноздравствену слику Србије, морамо се суочити са тешким стањем. Фрапантне су чињенице о узроцима који најчешће изазивају смртност наших грађана. Наиме, најчешћи узроци смрти у 2017. години (према подацима Завода за статистику и ИЗЈЗС) су болести система крвотока са 53,5 одсто, тумори са 18,8 одсто, болести жлезда са унутрашњим лучењем, исхране и метаболизма са 3,6 одсто и друге. Веома је сличан тренд присутан и 2016. године, као и претходних година. У 2017. од последица тумора преминула су 21.944 грађанина Србије, док је 2016. године тај број износио 22.006. Дакле ни за „јоту” нема напретка. Иако су се, истини за вољу, покренули програми скрининга који могу утицати на смањење овако тешког јавноздравственог стања, како наводи проф. Делић, и даље су јавности непознате информације које се односе на скрининге који су направљени и то у контексту одазива грађана, цене скрининг активности, грађана који су то право користили више пута и слично.

Овакав број смртних случајева од тумора рекордан је у земљама ОЕЦД-a, са 266 становника на 100.000, што је око 100 одсто више од просека! Када је реч о смртности услед болести крвотока и повезаних болести, заостатак у односу на просек земаља у ОЕЦД-у jош je већи! Дакле, само од последица тумора Србија изгуби око 20.000 грађана годишње, и тај тренд је готово исти у претходних 20 година (2001. године је то било 16.776). Ако се послужимо простом математиком, Србија је у последњих 20 година од ових болести изгубила више од 300.000 грађана! Да ли постоји одговорност за ове изгубљене животе која би се огледала у нечињењу, неспособности за бољу организацију здравственог система и неадекватно формирање и реализацију приоритета здравствене политике?

Професор Делић у свом тексту наводи и проблеме који се односе на: „умањење, спречавање или онемогућавање ефикаснијег рада лекара администрацијом, понижавајући материјални положај здравствених радника, дуготрајно чекање на дијагностичке процедуре, недостатак тестова, недовољну едукацију лекара и др.”

Надовезујући се на то, у свом интервјуу за РТС проф. Хаџи Тановић је пренео да је одлазак кадра у иностранство у тој мери заступљен да уколико „екипа РТС” дође у његов кабинет за две године, кадар ће бити преполовљен. Као одговор на „епидемију емиграције медицинског кадра” држава даје објашњење да се формира комисија која би требало да ради на спречавању даље емиграције, као и да је емиграција захватила и остале источноевропске државе, па сходно томе ми не можемо много да урадимо?!

Овакав приступ проблему чини се у најмању руку неадекватним. Поред тога, суочавамо се са све већим улагањима у здравствени сектор у последњој деценији (процентуално у односу на БДП), а на грађанима је да процене резултате таквих повећаних улагања. Прошле године смо инвестирали 10,3 одсто БДП-а у систем пружања здравствене заштите, што је за око два одсто више од просека земаља ОЕЦД-а и у складу са улагањем развијених земаља. Да то покушамо метафорички да прикажемо: наш здравствени систем је попут старог аутомобила са бушним резервоаром и тиме што сипамо више горива (читај новца), наш ауто (читај здравствени систем) неће ићи брже, јаче, боље – јер је бушан! Наш здравствени систем захтева озбиљне реформе.

Др, струковни

специјалиста медицине

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа