О божјим људима Београда

Драган Лакићевић (1954), прве песме објавио је 1970, а прве збирке „Између нас зима” и „Друго лице”, 1976. године. Потом је уследило још десетак песничких књига. Лакићевић је аутор романа: „Студенград”, „Земаљски кључ”, „Четни ђаво”, „Мастермајнд”, „Анђео смрти”, „Љубавна књижица” и збирке прича „Гуслар на хармоници – Моји божји људи”. Објавио је неколико књига за децу, приредио више дела из српске народне књижевности, саставио књижевне споменице о манастиру Морача и о Првом српском устанку... У стотом, јубиларном „Колу” Српске књижевне задруге објављена је његова збирка нових прича „Лудачки рукопис” (Београдске приче).

У књизи „Лудачки рукопис”, као и у књизи „Гуслар на хармоници”, приповедате о „божјим људима”. Данас их је, очигледно, више него у Борино време?

Божјих људи вероватно има исто колико и оних других, јер свако у себи носи и божјег човека, али се он негде испољава мање, негде више. Божјих људи има онолико колико их открије писац који казује параболе о божјацима, а божјаци су исто јунаци. Можда су, у извесном смислу, и већи од јунака у рату или у љубавном животу. Њихов је подвиг већи, не само у религиозном значењу. Претходну књигу посветио сам Бори Станковићу, приповедачком иконописцу „Божјих људи”.

Живимо у земљи у којој је поремећен систем вредности: професори филозофије чисте улице, дипломирани правници беседе по пијацама, а бивши официри држе посмртна слова на гробљима?

Боље би, дабоме, било да се те „слике и прилике”, како је своје божје људе назвао Стеван Раичковић, налазе само у књигама и филмовима, а да стварни живот буде такав какав ће, рецимо, бити „када уђемо у Европу”. Књижевност међутим, има мање интересовања за друштвену и социјалну страну живота, а више за уметничко значење симбола, за нијансе човекове дубље природе, морално-психолошки састав и осећања, где су неслућене могућности стварања. У душама и идејама ликова са маргине друштва налази се често више топлине, доброте, фантазије и духа – него у онима којима је професија да се тиме баве... Поремећене ситуације су живописне, тужне и смешне, препуне истине. То писца занима.

Приче су београдске, али је у њима присутна и Морача, Ваш духовни завичај?

Многи јунаци са београдског плочника дошли су однекуд и нешто собом донели, мада има и оних којима је највећи завичај мали космос сопственог кварта – обала, пијаца, кафана, станица... Из Мораче потичу снажни импулси, поготово ако се та песничка планета схвати не само као земља, река и манастир, него као „зборница и говорница, светска катедра ума и говора”.

Главни ликови су људи са маргине живота. Да ли сте своје јунаке упознали, с њима се дружили, или су сви плод маште?

Било би лепше да, на основу уверљивости приче, и лепоте лика, то слути сами читалац. Читалац ће пронаћи да сам и ја сам на неки начин јунак „Лудачког рукописа”. (Лудачки рукопис је поступак. Односи се на стил и језик, зар не.) Неке од ових фигура зна цео Београд, неке ће многи препознати, мада нису слутили да ови могу бити тако атрактивни и необични мудраци. Неке сам, нормално, открио само ја, јер је мој дар да их откривам. Тако сам открио и Томаша Ракочевића, Мастермајнда и велеума поезије.

Живимо у такозваном транзиционом времену, када је многим људима контејнер постао и кућа, и школа, и партија?

Контејнер, и компјутер... Време у којем живимо чини да се неке слике и сазнања изоштре, а друге замагле. Писцу је то прилика да прикаже и оно кад се дух обасја и кад се ум затамни. Чудацима и занесењацима то се догађа узбудљивије, јер су осетљивији и рањивији него други.

Књиге старинске су, каже један од Ваших јунака, преопширне – споро се пишу и читају. Књиге нове су модерне – неразумљиве. Брзо се пишу и заборављају. Хоће ли нешто од литературе, која се данас ствара, уопште остати?

Верујем да се слични разговори, једнако искрени и одговорни, о књигама и њиховој судбини воде и у институтима и на бувљацима. Кад критички и с иронијом говоре о светском поретку, што не би и о књигама. Поглед мојих јунака, непризнатих генија, филозофа улице, бирцуза и пива – односи се на све, па и на књижевност. Неке своје погледе дао сам ја њима, а неке они мени... Остаће оно што ваља и што Бог уреди да остане. То нећемо одлучивати ми – књижевници, уредници, чланови жирија, партијски службеници, центри моћи. И то је добро.

Писање књига је, у ствари, „тражење једног податка”. Без тог „податка”, без те кључне речи – књижевно дело је празно?

Потрага за тим податком можда је потрага за смислом живота и лутања по периферији и тајним пролазима Београда, или сваког другог града. А град је, исто, свест. Тај податак је важан као и све за чим се страсно и заумно, целог живота, трага – дом, пијанство, љубав, слава, Бог...

Говорите и о најновијем грађанском рату. Ушли смо неспремни, били неозбиљни и неодговорни и – изгубили све ратове. И сад стижу дугови за наплату. Колико ће то трајати?

Више волим да моји јунаци говоре о том рату, којем је и име спорно... Они су га доживели друкчије него они који су рат инсталирали и водили. Божји људи су невини и њихов је доживљај истинитији од политичких оцена рата, у које не бих улазио... Моји јунаци су заштитници правде и сведоци истине, макар оне своје – јуродиве. „А прав и чист ум опет неретко се сакрива помоћу јуродства” – мисли Владика Николај.

Све је доведено до апсурда, па се и живи људи опраштају од себе – над сопственим гробом…

Усамљен човек, а јунаци „Лудачког рукописа” су монаси своје врсте (за којима „нико неће заплакати”) – желе да за живота чују реч на свом гробу, јер нису сигурни да ће је уопште бити... Зато су ове моје приче мале легенде о божјим људима Београда, споменици лутајућем духу – сањара, боема, бескућника, самозваних бораца за спас и част света.