O božjim ljudima Beograda

Dragan Lakićević (1954), prve pesme objavio je 1970, a prve zbirke „Između nas zima” i „Drugo lice”, 1976. godine. Potom je usledilo još desetak pesničkih knjiga. Lakićević je autor romana: „Studengrad”, „Zemaljski ključ”, „Četni đavo”, „Mastermajnd”, „Anđeo smrti”, „Ljubavna knjižica” i zbirke priča „Guslar na harmonici – Moji božji ljudi”. Objavio je nekoliko knjiga za decu, priredio više dela iz srpske narodne književnosti, sastavio književne spomenice o manastiru Morača i o Prvom srpskom ustanku... U stotom, jubilarnom „Kolu” Srpske književne zadruge objavljena je njegova zbirka novih priča „Ludački rukopis” (Beogradske priče).

U knjizi „Ludački rukopis”, kao i u knjizi „Guslar na harmonici”, pripovedate o „božjim ljudima”. Danas ih je, očigledno, više nego u Borino vreme?

Božjih ljudi verovatno ima isto koliko i onih drugih, jer svako u sebi nosi i božjeg čoveka, ali se on negde ispoljava manje, negde više. Božjih ljudi ima onoliko koliko ih otkrije pisac koji kazuje parabole o božjacima, a božjaci su isto junaci. Možda su, u izvesnom smislu, i veći od junaka u ratu ili u ljubavnom životu. Njihov je podvig veći, ne samo u religioznom značenju. Prethodnu knjigu posvetio sam Bori Stankoviću, pripovedačkom ikonopiscu „Božjih ljudi”.

Živimo u zemlji u kojoj je poremećen sistem vrednosti: profesori filozofije čiste ulice, diplomirani pravnici besede po pijacama, a bivši oficiri drže posmrtna slova na grobljima?

Bolje bi, dabome, bilo da se te „slike i prilike”, kako je svoje božje ljude nazvao Stevan Raičković, nalaze samo u knjigama i filmovima, a da stvarni život bude takav kakav će, recimo, biti „kada uđemo u Evropu”. Književnost međutim, ima manje interesovanja za društvenu i socijalnu stranu života, a više za umetničko značenje simbola, za nijanse čovekove dublje prirode, moralno-psihološki sastav i osećanja, gde su neslućene mogućnosti stvaranja. U dušama i idejama likova sa margine društva nalazi se često više topline, dobrote, fantazije i duha – nego u onima kojima je profesija da se time bave... Poremećene situacije su živopisne, tužne i smešne, prepune istine. To pisca zanima.

Priče su beogradske, ali je u njima prisutna i Morača, Vaš duhovni zavičaj?

Mnogi junaci sa beogradskog pločnika došli su odnekud i nešto sobom doneli, mada ima i onih kojima je najveći zavičaj mali kosmos sopstvenog kvarta – obala, pijaca, kafana, stanica... Iz Morače potiču snažni impulsi, pogotovo ako se ta pesnička planeta shvati ne samo kao zemlja, reka i manastir, nego kao „zbornica i govornica, svetska katedra uma i govora”.

Glavni likovi su ljudi sa margine života. Da li ste svoje junake upoznali, s njima se družili, ili su svi plod mašte?

Bilo bi lepše da, na osnovu uverljivosti priče, i lepote lika, to sluti sami čitalac. Čitalac će pronaći da sam i ja sam na neki način junak „Ludačkog rukopisa”. (Ludački rukopis je postupak. Odnosi se na stil i jezik, zar ne.) Neke od ovih figura zna ceo Beograd, neke će mnogi prepoznati, mada nisu slutili da ovi mogu biti tako atraktivni i neobični mudraci. Neke sam, normalno, otkrio samo ja, jer je moj dar da ih otkrivam. Tako sam otkrio i Tomaša Rakočevića, Mastermajnda i veleuma poezije.

Živimo u takozvanom tranzicionom vremenu, kada je mnogim ljudima kontejner postao i kuća, i škola, i partija?

Kontejner, i kompjuter... Vreme u kojem živimo čini da se neke slike i saznanja izoštre, a druge zamagle. Piscu je to prilika da prikaže i ono kad se duh obasja i kad se um zatamni. Čudacima i zanesenjacima to se događa uzbudljivije, jer su osetljiviji i ranjiviji nego drugi.

Knjige starinske su, kaže jedan od Vaših junaka, preopširne – sporo se pišu i čitaju. Knjige nove su moderne – nerazumljive. Brzo se pišu i zaboravljaju. Hoće li nešto od literature, koja se danas stvara, uopšte ostati?

Verujem da se slični razgovori, jednako iskreni i odgovorni, o knjigama i njihovoj sudbini vode i u institutima i na buvljacima. Kad kritički i s ironijom govore o svetskom poretku, što ne bi i o knjigama. Pogled mojih junaka, nepriznatih genija, filozofa ulice, bircuza i piva – odnosi se na sve, pa i na književnost. Neke svoje poglede dao sam ja njima, a neke oni meni... Ostaće ono što valja i što Bog uredi da ostane. To nećemo odlučivati mi – književnici, urednici, članovi žirija, partijski službenici, centri moći. I to je dobro.

Pisanje knjiga je, u stvari, „traženje jednog podatka”. Bez tog „podatka”, bez te ključne reči – književno delo je prazno?

Potraga za tim podatkom možda je potraga za smislom života i lutanja po periferiji i tajnim prolazima Beograda, ili svakog drugog grada. A grad je, isto, svest. Taj podatak je važan kao i sve za čim se strasno i zaumno, celog života, traga – dom, pijanstvo, ljubav, slava, Bog...

Govorite i o najnovijem građanskom ratu. Ušli smo nespremni, bili neozbiljni i neodgovorni i – izgubili sve ratove. I sad stižu dugovi za naplatu. Koliko će to trajati?

Više volim da moji junaci govore o tom ratu, kojem je i ime sporno... Oni su ga doživeli drukčije nego oni koji su rat instalirali i vodili. Božji ljudi su nevini i njihov je doživljaj istinitiji od političkih ocena rata, u koje ne bih ulazio... Moji junaci su zaštitnici pravde i svedoci istine, makar one svoje – jurodive. „A prav i čist um opet neretko se sakriva pomoću jurodstva” – misli Vladika Nikolaj.

Sve je dovedeno do apsurda, pa se i živi ljudi opraštaju od sebe – nad sopstvenim grobom…

Usamljen čovek, a junaci „Ludačkog rukopisa” su monasi svoje vrste (za kojima „niko neće zaplakati”) – žele da za života čuju reč na svom grobu, jer nisu sigurni da će je uopšte biti... Zato su ove moje priče male legende o božjim ljudima Beograda, spomenici lutajućem duhu – sanjara, boema, beskućnika, samozvanih boraca za spas i čast sveta.