Порука са Црвеног трга

„Ми не звецкамо оружјем. Никоме не претимо. Ово је само демонстрација наше нарастајуће моћи у сфери одбране, демонстрација способности да заштитимо своје људе, грађане, државу, своја богатства... А њих уопште није мало”, изјавио је тек устоличени премијер Русије Владимир Путин поводом велике параде одржане у 9. маја Москви, а којом је, по 63. пут, обележена победа над нацистичком Немачком у Великом отаџбинском рату 1941–1945.

„Свака парада је истовремено и порука, а војни дефиле посебно”, прокоментарисао је догађај на Црвеном тргу наш угледни коментатор Мирослав Лазански. У тренутку када се свет ломи између рата и мира, између ћорсокака у који су га гурнули глобализација, кршења међународног права, агресивно посезање за туђим територијама, са једне стране, и тероризам као најагресивнији одговор на такво стање, са друге, војне параде које су симболизовале период „хладног рата” као да поново добијају на актуелности. Наравно, не само у Русији. Ратови које у Авганистану и Ираку воде САД, сталне шетње носача авиона по морима далеко од америчких обала, летови „видљивих и невидљивих” бомбардера, сателитско надгледање целе земаљске кугле... све то је, такође, парада и порука. Али док дефилеи, попут московског, носе тек опомену, ови потоњи су већ – директна претња. 

Иако су Црвеним тргом, међу најсавременијим тенковима и сличним убојитим оруђем, дефиловале и ракете типа „топољ М” способне да, са апсолутном прецизношћу, досегну сваку тачку на нашој планети, хук параде најгласније се чуо у непосредном суседству – у Грузији, Украјини, Пољској, Чешкој... Када Путин каже да је Русија способна себе да заштити у сваком погледу, он не крије да тиме мисли и на њене стратешке интересе с друге стране границе, како у бившим совјетским републикама тако и у државама некадашњег Варшавског пакта, које се, можда и невољно али дефинитивно, претварају у прву линију фронта НАТО-а према истоку.

Својевремена изјава бившег америчког државног секретара Мадлен Олбрајт да „није у реду то што Русија сама располаже толиким природним ресурсима” говори много о амбицијама оних светских сила, посебно САД, које су исцрпле сопствену способност да управљају светом. Дефиле на Црвеном тргу је отворени одговор и на таква размишљања.

Изненађујуће брз опоравак руске војне моћи дошао је, по глобалисте, у најгорем могућем тренутку и, што је још важније, повукао је са собом и нарастање других војних сила попут Кине или Индије. Из тог угла гледано, форсирање новог фронта запада према Русији, и то у земљама на истоку ЕУ, чини се, у најмању руку, бесмисленим. Али, за просечног Американца, васпитаног на холивудским маштаријама и притиснутог све видљивијим економским невољама, још увек нема атрактивнијег противника од Руса. Светски тероризам, ма колико опасан био, нема тај шмек који има „плес пројектила” опремљених нуклеарним бојевим главама и способних да у тренутку располуте земаљску куглу.

Настојање САД да Пољску, Чешку, потенцијално Румунију или Украјину, претворе у директне мете за руске ракете ни на који начин неће скратити путању горепоменутих „топоља”. Њихов задатак је друге врсте и тога су у Вашингтону свесни. Али, већ и сама могућност да се руска војна машинерија, за почетак, „троши” далеко од америчких обала чини се као добитак. Ма шта о томе мислили сами Европљани – „стари” и „нови”.

Одговор на амбиције оних који прате логику вашингтонске администрације је и недељна прослава 225. годишњице Црноморске флоте, одржане у Севастопољу. „Заједнички празник поморских снага Русије и Украјине залог је даљег јачања сарадње две државе, како на морским тако и на политичким просторима”, изјавио је тим поводом руски министар одбране Анатолиј Сердјуков. Нема сумње да је он овим речима желео да утиша буку коју последњих година дижу појединци, са обе стране границе, у настојањима да постсовјетско раздвајање две бивше сестринске републике преточе у отворени сукоб и мржњу међу народима који у њима живе. И њима је упућена порука са Црвеног трга. Уосталом, као и Грузији Михаила Сакашвилија.

На крају, и формирање нове руске владе је – порука. Чињеница да се у Путиновом тиму мало шта променило казује да он (тим) и није стваран како би одговорио дневним околностима, него стратешким плановима на дуже стазе.

Другим речима, Москва је своје карте ставила на сто и чека одговор са друге стране Атлантика (или Тихог океана, већ према углу гледања). Јасни су и њени главни играчи, како на пољу дипломатије тако и на војном пољу. Истовремено, Американцима време истиче на међусобним унутрашњополитичким трвењима. И сва је прилика да ће тако потрајати још неко време.

Коначном одлуком (у понедељак) да скине све препреке за склапање новог дугорочног договора са Русијом Европа је показала да амерички тајминг није увек и њен. Изгледа да је порука са Црвеног трга стигла до правих ушију.