Што пропусте на телевизији најмлађи одгледају на интернету

У рубрици „Међу нама” пре неколико дана огласио се читалац незадовољан одређивањем старосне границе за гледање „увозних” серија на РТС-у, јер оно што се код нас дозвољава старијима од 12 година на иностраним каналима доступно је пунолетним гледаоцима. Повод сасвим довољан да одговорнима у Јавном сервису поставимо три питања: како се одређује старосна граница за гледање програмског садржаја, којим критеријума се притом воде уредници и ко, заправо, то одређује? У причу смо укључили и стручњаке за медије да би пресудили: подизати старосну границу са 12 на 18 година када се на телевизији приказује програм у којем има сцена насиља, секса.

По њиховом речима, ова прича о узрасту гледалаца баш и није црно-бела.

– РТС категоризацију програма одређује ослањајући се на страну класификацију, углавном европску, попут француске или британске, тако и директном проценом, сходно правилнику РЕМ-а. Ослушкујемо и реакције гледалаца. Искуство говори да су гледаоци у Србији много префињенији него што се у делу јавности сматра, па и мање лицемерни – наведено је у одговору које је потписао Никола Попевић, уредник филмског и страног серијског програма ове телевизијске куће.

Према његовим речима, ако је, примера ради, реч о филмском насиљу око кога се често ломе копља, гледаоци РТС-а и те како виде разлику између понашања (на пример) каубоја, америчког полицајца с магнумом или неког суперјунака или акционог хероја и насиља које је приказано сирово и реалистично.

– Ово прво споменуто гледаоци не схватају озбиљно. Чак и клинци од 12 година па навише, одрасли на видео-играма, мангама и оно мало бајки које су им родитељи причали, и те како знају шта је стварност, а шта машта и пука адреналинска забава. Постоји нешто охоло и надмено у ставу да се ТВ публика понаша по моделу кад је реч о филму, који је у суштини уметност... Сасвим је друга ситуација са ријалити програмима, где постоји јасна свест о стварним људима, од којих се (уз свесрдну помоћ осталих медија) стварају звезде – сматра Никола Попевић.

Теоретичар уметности и медија др Влатко Илић напомиње да је информација та коју смо некада сматрали вредном, док на данашњем медијском тржишту она бива замењена сензацијом. Савремени потрошач медијских садржаја, напомиње он, гладан је увек нових сензација, које не морају бити, али су најчешће лишене сваке друге суштине. Другим речима, настају зато да би биле искоришћене а потом одбачене, попут све друге робе у данашњем друштву.

– Реч је, дакле, о комерцијализацији медија, због чега се у борби за што више гледалаца, читалаца или посетилаца портала увек изнова нуди више, чиме се уједно померају границе тога што се сматрало прихватљивим. Проблем притом никада није у конкретном садржају, већ у томе чему је он намењен, његовој сврси. Моје одрастање је, на пример, изгледало тако што сам још у периоду свог основног и средњошколског образовања гледао филмове Буњуела, Пазолинија, Педра Алмодовара. Али, док добру уметност, независно од експлицитних сцена секса, насиља и сличног, одликује еманципаторски карактер, сензационализам за циљ има искључиво профит – каже Илић.

Његова колегиница са Факултета драмских уметности, редитељка и психолошкиња Ирена Ристић објашњава да по највећим истраживањима из области медијског утицаја на децу, посебно утицаја телевизије, постоје четири главне групе теорије.

– По једној, деца постају насилнија када гледају садржаје који су насилни, а по другој – постају уплашена. Трећа група закључује да деца огуглају на такве сцене, док четврта заступа гледиште да се тај садржај постепено увлачи у кожу, толико полако да тога нису ни свесни, али да утиче на њихов вредносни систем – појашњава Ирена Ристић, уз напомену да постоје и сасвим другачија истраживања која имају супротан закључак.

Као пример, наша саговорница наводи истраживање у које су били укључени десетогодишњи дечаци који су две недеље провели у летњем кампу, подељени у две групе.

– Једна група је играла видео-игре у којима се пуца, док другој то није било доступно. Дечаци који нису играли видео-игре постали су насилнији. Има и теорија да се они који играју насилне игре испразне током играња па немају потребу да дирају било кога са стране – каже професорка психологије уметности на ФДУ и додаје: – Међутим, мањи су проблем филмови и серије који имају ограничење за децу млађу од 12 година. Већи је проблем са рекламама. Оне „ударају” на децу која онда врше притисак на родитеље да им купе производ који се рекламира. А то је већ манипулација. Иако су свесна да је то реклама, деца немају критички став према садржају и циљу рекламе и постају мали агенти продаје у својој кући. Још већи проблем је доступност садржаја на интернету. Телевизија је мањи проблем и изазов него интернет. Уз помоћ само два клика деца могу да дођу до најтврђег порнографског садржаја.

Са њом се слаже и Влатко Илић, који каже да и они недовољно вешти могу да приступе интернету и тако дођу до најразличитијих садржаја на мрежи.

– Делује можда лицемерно очекивати од медија масовне комуникације да пажљивије осмишљавају, креирају или бирају своје програме. Али интернет одликује друга обичајност која омогућава другачије видове отпора актуелном друштвеном поретку који се заснива на ескплоатацији наших тела, интиме, жеља и нагона. Зато решење не би требало тражити у строжој контроли или забранама, већ у афирмисању вредности које нису тржишне и идеја истине, слободе, једнакости – оцењује Илић.

Ирена Ристић додаје да је препорука психолога да се деци не забрањују одређени садржаји, јер се тиме прави ефекат забрањеног воћа. Родитељи би требало заједно са децом да гледају оно што њих интересује.

– Не треба правити табуе. Родитељи би требало да буду медијски посредници. Ако дете жели да гледа садржај о сексу или о некој врсти насиља, нека са родитељем прође кроз то. За сваку тему увек може да се нађе филм који није узнемиравајући, а који за њих може да буде користан, каже Ирена Ристић.

Сензационално пре свега

Теоретичар уметности и медија др Влатко Илић напомиње да је информација та коју смо некада сматрали вредном, док на данашњем медијском тржишту она бива замењена сензацијом. Савремени потрошач медијских садржаја, напомиње он, гладан је увек нових сензација, које не морају бити, али су најчешће лишене сваке друге суштине. Другим речима, настају зато да би биле искоришћене а потом одбачене, попут све друге робе у данашњем друштву.

– Реч је, дакле, о комерцијализацији медија, због чега се у борби за што више гледалаца, читалаца или посетилаца портала увек изнова нуди више, чиме се уједно померају границе тога што се сматрало прихватљивим. Проблем притом никада није у конкретном садржају, већ у томе чему је он намењен, његовој сврси. Моје одрастање је, на пример, изгледало тако што сам још у периоду свог основног и средњошколског образовања гледао филмове Буњуела, Пазолинија, Педра Алмодовара. Али, док добру уметност, независно од експлицитних сцена секса, насиља и сличног, одликује еманципаторски карактер, сензационализам за циљ има искључиво профит – каже Илић.