Салата од речи

Jутјубери, блогери, гејмери и инфлуесери одраслима су углавном невидљиви. Они „живе” у паметним телефонима тинејџера, „хране” се њиховим лајковима и коментарима и праве им „друштво” док се родитељи занимају неким важним животним стварима. „Фејсбуком” и „Твитером”, на пример.

„Савремена деца и тинејџери су дигитални урођеници – први који су рођени у потпуно компјутеризованом свету и којима је виртуелни свет од једнаке важности као и физичка реалност у којој живе”, објашњава за „Политику” психотерапеут др Зоран Илић.

„Они су 24 часа дневно улоговани на „Јутјуб” и социјалне мреже и њихова пажња је тек осам секунди дужа од пажње златне рибице, због чега им је потребан јак и брз стимулус, а то је слика или видео-објава на „Фејсбуку”, „Инстаграму” или „вајберу”. Њихова срећа долази из чулног задовољства, а „Јутјуб” је брз, лако доступан, бесплатан и адиктиван. Сваки пут када добију „лајк” за неки свој „пост” расте ниво допамина, неуротрансмитера задовољства. Лајкови се лако купују, а када неко постане популаран због количине лајкова и пратилаца, тинејџери закључују да је он битна фигура”, оцењује Илић.

Роберт Ћалдини, аутор бестселера „Психологија убеђивања”, у којој говори о седам закона утицаја, истиче да је први од њих – закон већине и који у популарној форми гласи „оно што ради већина је добро, корисно и популарно”. С обзиром на то да је група вршњака врхунско божанство за тинејџере, постоји снажни социјални императив да раде оно што њихови другари раде.

На коментар да су садржаји које објављују најпопуларније тинејџерске јутјуб звезде с неколико стотина хиљада пратилаца, најчешће тривијалне природе, наш саговорник одговара да је то тренутна забава и издувни вентил од суморне свакодневице.

Илић сматра да то што причају јутјубери углавном представља „салату од речи”, односно чаврљање без краја и почетка, без теме и повода, најчешће и без смисла.

„Иако велики број људи њихове видео-објаве коментарише речима ’Боже, како лупају глупости’, ипак их верно слушају у жељи да сазнају шта ће следеће лупити... И тих 20 секунди видео-клипа потпуно заокупира њихову пажњу. Те монологе који су прости не само по садржани већ и по форми, у моду су увели ријалитији. Међутим, не треба заборавити да увек постоји интеракција и двосмерни однос између онога што људи воле и шта им се ’сервира’. Јер, оно што им се сервира, људи временом и заволе”, наглашава др Илић.

Он, међутим, подсећа да су деца у већем визуелном контакту с јутјуберима него са сопственим родитељима. Родитељи гледају у своје телефоне, а деца у своје.

„Сви паметни телефони и друштвене мреже уништавају социјалне односе. Већина родитеља уопште се не игра са својом децом – када их изведу у парк, обично седе на клупи, забављају се на ’Фејсбуку’ и не обраћају пажњу на њих све док не падну и заплачу. Када их уведу у кућу, најчешће им дају телефон док спремају ручак или се баве кућним пословима јер су схватили да смартфон најдуже држи пажњу малишана. И онда се чуде када тинејџери ’полуде’ за неким њима непознатим јутјубером или гејмером у тржном центру”, закључује др Зоран Илић.