Држава и(ли) демократија

Политички живот Србије обележен је, на прелазу из 2018. у 2019. годину, масовним уличним протестима. Њихов окидач био је брутални напад на вођу једне од опозиционих странака – Борка Стефановића.

Разлога за протесте, међутим, има напретек. У Србији су угрожени сами темељи законитости. Границе између законодавне, извршне и судске власти готово да су избрисане. Народна скупштина претворена је у оруђе извршне власти. Слобода медија скоро да је укинута. Вербално и физичко насиље затровали су наш јавни живот. Сиромаштво и незапосленост учинили су људе подложним уценама.

Најважнију и највећу тему, међутим, организатори протеста упорно избегавају. Српске власти, одрицањем од Косова и Метохије, кроз залагање за „разграничење” са косовским Албанцима, отворено крше Устав Републике Србије. Реч је, дакле, о угрожавању граница и распарчавању државне територије. Уколико одустанемо од државе, ко ће да штити наша људска права и демократију? НАТО, САД и ЕУ? Има ли, уосталом, неког људског права, од права на живот и слободу кретања до права на приватну својину, које није одузето грађанима наше земље који живе на Косову и Метохији? Као да притисци албанских шовиниста и окупаторских НАТО трупа нису довољни, српске власти „разграничењем” пристају на припајање Косова и Метохије великој Албанији.

Уместо владавине права, које мора бити исто за све грађане Србије, српске власти заговарају етничку поделу, засновану на „реалном стању”, насталом безакоњем – злочинима и етничким чишћењем. Начело народног суверенитета, на коме почивају и демократија и нација, непомирљиво је, међутим, са страном окупацијом. Сва истраживања јавног мњења показују да се убедљива већина грађана Србије не одриче Косова и Метохије и да неће да их мења за пуста обећања о прикључењу Европској унији. Повратак демократије и слободе медија у Србију значио би, дакле, тренутни прекид са досадашњом косовском политиком српских власти. Да би Косово и Метохија били припојени великој Албанији и да би Србија остала на „европском путу”, она не сме да има ни демократију ни слободан, јавни дијалог.

Због тога власти у Србији, Црној Гори и Македонији имају подршку „слободног и демократског света”, ЕУ и САД. Тако, одвајкада, раде велике силе. У крвавом, верском Тридесетогодишњем рату кардинал Ришеље подржао је протестанте, амерички побуњеници и републиканци могли су да се ослоне на апсолутистичког монарха Луја XVI, исламски фундаменталисти Босне и Херцеговине, Косова, Блиског и Средњег истока имају подршку САД. То се зове „реалполитика” или „државни разлог”.

Зато су питања Косова, демократије и људских права нераздвојна и зато ће грађани Србије морати да сами, против воље САД и ЕУ, поврате своју слободу. Баш онако као што су, против воље либералне Британије и демократске Француске, уз ослонац на аутократску Русију, њихове прадеде градиле демократски поредак и ослобађале земљу од Османског и Хабзбуршког царства.

Ове једноставне чињенице остају, међутим, сакривене иза идеолошких фраза и сумаглица. Сутрадан, после усвајања „закона” који су омогућили стварање „војске Косова” на нашој територији, хиљаде грађана протестовале су на улицама Београда, при чему ниједан говорник није изговорио реч „Косово”. Злонамерни посматрач би рекао да их је годишњица убиства Оливера Ивановића натерала да се, бар тог дана, сете људских права својих суграђана на Косову и Метохији.

Немам никакве сумње у патриотизам грађана који протестују. Лавовски део њих зна шта су држава, границе и територија. Они, међутим, из неког разлога о томе ћуте. Некоме не желе да се замере? Можда онима који су нас бомбардовали и, рукама албанских шовиниста, етнички очистили, да би Косово и Метохију припојили великој Албанији?

Нову енергију протестима дали су прогласи подршке, упућени са неколико факултета универзитета у Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу. У њима се педантно набрајају сва огрешења српских власти, при чему се у потпуности изостављају Косово и Метохија, распарчавање државе, предаја њене територије и грађана суседној земљи. Уместо тога, у прогласу послатом са Филозофског факултета српска власт се оптужује да „одустаје од европског пута и добросуседских односа, чиме поново води земљу у међународну изолацију”. У прогласу Правног факултета марљиво су пописани закони које је српска власт прекршила, али се не помиње угрожавање државних граница и територије. Не случајно, те документе није потписао готово ниједан од неколико стотина универзитетских професора чија се имена налазе испод Апела за одбрану Косова и Метохије, објављеног на Бадњи дан 2018. године.

Ови протести могли би да имају благотворно дејство на будућност Србије. Али, господо покретачи, мораћете да одлучите: хоћете ли да ослободите своју земљу, или да се препоручите окупатору? Не можете да служите два господара.

Ванредни професор Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа