Дешифровање кинеског чуда

„У наредном периоду кинеска нација створиће још већа чуда, чуда која ће истински импресионирати цео свет”, рекао је недавно кинески председник Си Ђингпинг. Овогодишњи Пролећни фестивал (Кинеска нова година) обележава се у атмосфери великих очекивања за будућност и полета какав је у историји модерних нација незабележен.

Од 1978. када су економске реформе започете до 2017. кинески БДП повећао се 82 пута, што је економију земље учинило другом по снази у свету. За разлику од 1981, када је по дефиницији Светске банке (1,4 долара дневно на располагању) 90 одсто популације живело у условима екстремног сиромаштва, данас у истим условима живи два одсто популације, са овогодишњим циљем да се још десет милиона људи придружи већини чији су животи добили нову перспективу.

Расту кинеске економије нема равног и са правом се тај раст означава „чудесним”. На рушевинама Трећег рајха, Немачка је започела опсежни економски опоравак, али који је трајао током педесетих, са растом од око осам одсто у просеку и мање од пет одсто, током шездесетих. Ближе Кини, Јапан је растао око 10 одсто годишње између 1950. и 1973, поравнавајући се са Кином по брзини раста, али не по трајању. Сингапур, Јужна Кореја и Тајван су такође бележили високе проценте раста од око осам одсто до почетка осамдесетих. Постоји још новијих примера, попут Индонезије, Малезије, Филипина и Тајланда, али ниједан од датих примера не може се мерити са опоравком и растом Кине од почетка отварања које је прошле године обележило четири деценије.

Од историјске реченице Денг Сјаопинга да је бити богат славно, слој богатих људи, који су до тада били посматрани као они који су се обогатили на леђима радничке класе, добио је нову улогу у друштву. Улогу да буде тај који ће радити на томе да своје богатство и привилегије искористи за општедруштвено добро, за разлику од Русије под Јељцином где су се олигарси обогатили и брзо постали власници некадашњих државних предузећа, али који су потом изнели капитал ван земље. То је разлог што је руска привреда деведесетих била у стању постсоцијалистичке блокиране трансформације.

Главни фактори који су довели до кинеског узлета јесу, пре свих, градуализам, одлука политичких руководилаца о правцу који ће земља заузети у наредном периоду, односно да ће Кина на путу до социјализма постати социјалистичка тржишна привреда, што, поједностављено, подразумева комбинацију капитализма и социјализма, јак приватни сектор и са друге стране део привреде под државном контролом (државни сектор је 1978. доприносио са 80 одсто укупној запослености у градским срединама, да би се удео смањио на око 20 одсто почетком 2010), затим политичко и економско отварање као константа, побољшавање економске структуре кроз индустријализацију и урбанизацију и, последње, висок ниво штедње која генерише инвестиције. Резултати које је земља постигла за четири деценије реформи постали су модел за друге земље, али модел који није могуће имитирати због специфичних политичких (вишепартијски политички систем), економских (капиталистичка привреда) или демографских (етничка хетерогеност без јасно доминантне етничке групе) околности других земаља.

Поставља се питање докле Кина може да издржи овај темпо раста. У овом тренутку, видим две препреке. Први је загађење природне средине, а други старење популације.

Према анализи Развојне банке Азије и пекиншког универзитета Ћинхуа, у 2013. седам од десет најзагађенијих градова у свету су у Кини. Октобра 2018. изашла је студија истраживача са Кинеског универзитета у Хонгконгу, где се наводи да загађење изазива око милион прераних смрти годишње, те уништење 20 милиона тона пшенице, пиринча, кукуруза и соје и да кинеску економију кошта око 40 милијарди долара. Највидљивији резултат борбе против загађења проглашене 2014. постигнут је у Пекингу. Током 2017, загађење је било за 54 одсто ниже него 2016. Најзагађеније провинције и градови, попут Баодинга, смањили су загађење за трећину. Уколико земља буде наставила ову борбу, корист ће бити немерљива, а штета по привредни раст минимална или непостојећа.

Демографски проблем је готово горући за владу. У 2017. рођено је 17,32 милиона беба, око 630.000 мање него 2016. и око осам милиона мање него 1987. Број регистрованих бракова се од 2013. константно смањује, број развода се повећава, а просечна старост становништва достигла је 37,4 година. Кина ће 2030. постати друга најмногољуднија земља света, иза Индије. Демографски проблем је опасан утолико што је читаво чудо које је земља постигла током ове четири деценије било базирано на великој радној снази. Одржање економског раста у оваквим условима није могуће.

Резултати отварања су изванредни. Кина је постала извор инспирације и мотивације ка постигнућу. Си Ђингпинг је то назвао Кинеским сном. Изазови су сложени. Судећи по приступу проблемима са којима се суочава, нема сумње да ће ова древна цивилизација, нови и стари лидер света, наћи одговор(е).

Социлог (Вејфанг-Шоугуанг, Кина)

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа