Dešifrovanje kineskog čuda

„U narednom periodu kineska nacija stvoriće još veća čuda, čuda koja će istinski impresionirati ceo svet”, rekao je nedavno kineski predsednik Si Đingping. Ovogodišnji Prolećni festival (Kineska nova godina) obeležava se u atmosferi velikih očekivanja za budućnost i poleta kakav je u istoriji modernih nacija nezabeležen.

Od 1978. kada su ekonomske reforme započete do 2017. kineski BDP povećao se 82 puta, što je ekonomiju zemlje učinilo drugom po snazi u svetu. Za razliku od 1981, kada je po definiciji Svetske banke (1,4 dolara dnevno na raspolaganju) 90 odsto populacije živelo u uslovima ekstremnog siromaštva, danas u istim uslovima živi dva odsto populacije, sa ovogodišnjim ciljem da se još deset miliona ljudi pridruži većini čiji su životi dobili novu perspektivu.

Rastu kineske ekonomije nema ravnog i sa pravom se taj rast označava „čudesnim”. Na ruševinama Trećeg rajha, Nemačka je započela opsežni ekonomski oporavak, ali koji je trajao tokom pedesetih, sa rastom od oko osam odsto u proseku i manje od pet odsto, tokom šezdesetih. Bliže Kini, Japan je rastao oko 10 odsto godišnje između 1950. i 1973, poravnavajući se sa Kinom po brzini rasta, ali ne po trajanju. Singapur, Južna Koreja i Tajvan su takođe beležili visoke procente rasta od oko osam odsto do početka osamdesetih. Postoji još novijih primera, poput Indonezije, Malezije, Filipina i Tajlanda, ali nijedan od datih primera ne može se meriti sa oporavkom i rastom Kine od početka otvaranja koje je prošle godine obeležilo četiri decenije.

Od istorijske rečenice Deng Sjaopinga da je biti bogat slavno, sloj bogatih ljudi, koji su do tada bili posmatrani kao oni koji su se obogatili na leđima radničke klase, dobio je novu ulogu u društvu. Ulogu da bude taj koji će raditi na tome da svoje bogatstvo i privilegije iskoristi za opštedruštveno dobro, za razliku od Rusije pod Jeljcinom gde su se oligarsi obogatili i brzo postali vlasnici nekadašnjih državnih preduzeća, ali koji su potom izneli kapital van zemlje. To je razlog što je ruska privreda devedesetih bila u stanju postsocijalističke blokirane transformacije.

Glavni faktori koji su doveli do kineskog uzleta jesu, pre svih, gradualizam, odluka političkih rukovodilaca o pravcu koji će zemlja zauzeti u narednom periodu, odnosno da će Kina na putu do socijalizma postati socijalistička tržišna privreda, što, pojednostavljeno, podrazumeva kombinaciju kapitalizma i socijalizma, jak privatni sektor i sa druge strane deo privrede pod državnom kontrolom (državni sektor je 1978. doprinosio sa 80 odsto ukupnoj zaposlenosti u gradskim sredinama, da bi se udeo smanjio na oko 20 odsto početkom 2010), zatim političko i ekonomsko otvaranje kao konstanta, poboljšavanje ekonomske strukture kroz industrijalizaciju i urbanizaciju i, poslednje, visok nivo štednje koja generiše investicije. Rezultati koje je zemlja postigla za četiri decenije reformi postali su model za druge zemlje, ali model koji nije moguće imitirati zbog specifičnih političkih (višepartijski politički sistem), ekonomskih (kapitalistička privreda) ili demografskih (etnička heterogenost bez jasno dominantne etničke grupe) okolnosti drugih zemalja.

Postavlja se pitanje dokle Kina može da izdrži ovaj tempo rasta. U ovom trenutku, vidim dve prepreke. Prvi je zagađenje prirodne sredine, a drugi starenje populacije.

Prema analizi Razvojne banke Azije i pekinškog univerziteta Ćinhua, u 2013. sedam od deset najzagađenijih gradova u svetu su u Kini. Oktobra 2018. izašla je studija istraživača sa Kineskog univerziteta u Hongkongu, gde se navodi da zagađenje izaziva oko milion preranih smrti godišnje, te uništenje 20 miliona tona pšenice, pirinča, kukuruza i soje i da kinesku ekonomiju košta oko 40 milijardi dolara. Najvidljiviji rezultat borbe protiv zagađenja proglašene 2014. postignut je u Pekingu. Tokom 2017, zagađenje je bilo za 54 odsto niže nego 2016. Najzagađenije provincije i gradovi, poput Baodinga, smanjili su zagađenje za trećinu. Ukoliko zemlja bude nastavila ovu borbu, korist će biti nemerljiva, a šteta po privredni rast minimalna ili nepostojeća.

Demografski problem je gotovo gorući za vladu. U 2017. rođeno je 17,32 miliona beba, oko 630.000 manje nego 2016. i oko osam miliona manje nego 1987. Broj registrovanih brakova se od 2013. konstantno smanjuje, broj razvoda se povećava, a prosečna starost stanovništva dostigla je 37,4 godina. Kina će 2030. postati druga najmnogoljudnija zemlja sveta, iza Indije. Demografski problem je opasan utoliko što je čitavo čudo koje je zemlja postigla tokom ove četiri decenije bilo bazirano na velikoj radnoj snazi. Održanje ekonomskog rasta u ovakvim uslovima nije moguće.

Rezultati otvaranja su izvanredni. Kina je postala izvor inspiracije i motivacije ka postignuću. Si Đingping je to nazvao Kineskim snom. Izazovi su složeni. Sudeći po pristupu problemima sa kojima se suočava, nema sumnje da će ova drevna civilizacija, novi i stari lider sveta, naći odgovor(e).

Socilog (Vejfang-Šouguang, Kina)

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista