Уздрмана заједничка кућа

Жан-Клод Јункер, склон вицкастим испадима, али наводно и капљици, при крају свог петогодишњег мандата све више постаје симбол једне расклиматане заједнице и уздрмане европске идеје. Упркос томе, многи би да после европских избора заседну у његову фотељу – председника Европске комисије. Популисти и десничари с циљем да демонтирају заједничку европску кућу са 27 станара и претворе је у лабави савез европских нација. Либерали, без обзира на то да ли долазе с десног или левог центра, такође би да реновирају заједнички дом, али још не знају како.

Да ли ће ЕУ, да би опстала као пројекат, ићи у „више брзина”, или бити подељена на концентричне кругове, тврдог језгра и периферије? Да ли ће систем одлучивања бити измењен или ће можда ЕУ добити европски савет безбедности, пандан СБ УН, за шта се залаже Ангела Меркел? Много је идеја на столу, али још ништа није искристалисано у ком правцу би могла да започне реформа Европске уније.

Куда ће ЕУ кренути биће јасније тек после мајских избора за Европски парламент. Биће то права идеолошко-политичка борба за душе, али и гласове европских грађана.

Популисти попут Виктора Орбана и Матеа Салвинија европске изборе хоће да претворе у референдум о мигрантима како би зауставили неконтролисано усељавање држављана пре свега исламских земаља. А на руку им иде и договор Доналда Трампа са талибанима. Повлачење САД из Авганистана лако би могло да покрене нови егзодус становништва према европским границама.

Ово ће бити први европски избори на којима Велика Британија неће учествовати, иако се још увек не зна на који начин ће Уједињено Краљевство изаћи из ЕУ 29. марта. И „меки”, а понајвише „тврди”, неуређени брегзит, оставиће озбиљне економске последице не само по економију Британије већ и Европске уније. А све то ће се одразити и на заједничку европску касу. Велика Британија је трећа по висини уплата у европски буџет. Мањак од 10 милијарди евра већ изазива нервозу код преосталих 27 чланица Уније, јер ће новац који је уплаћивала Британија морати сами да надоместе.

Да би спречили даље тетурање „Јункерове ЕУ”, услед бракоразводне парнице са Лондоном, Берлин и Париз су после 56 година обновили политичке завете на верност. Јачање француско-немачке осовине, у временима када баш не штима најбоље у трансатлантским односима Брисела и Вашингтона, шаље поруку осталим чланицама да збију редове око ослабљене Ангеле Меркел и пољуљаног Емануела Макрона као гаранте очувања ЕУ. Али нису сви одушевљени новим споразумом из Ахена и цементирањем партнерства Париза и Берлина, које су Шарл де Гол и Конрад Аденауер трасирали 1963. године.

Италијански премијер Ђузепе Конте сматра да Немачка и Француска заправо исмевају Италију и Европску унију Ахенским споразумом. Како Конте каже за „Коријере дела сера”, циљ овог договора је да Немачка добије стално место у Савету безбедности Уједињених нација. У овој оцени можда има истине, али и зависти, јер нема сумње, ако пропадне немачко-француски пројекат, пропашће и Европска унија. А Италија преко своје нове политичке звезде у успону лидера десничарске Лиге Матеа Салвинија покушава да понуди алтернативу европским народима. Али та нова „политичка осовина”, која би била алтернатива немачко-француском савезу, још увек је без реалних основа. Идеја да се повежу Рим и Варшава преко Будимпеште наилази на подозрење Јарослава Качињског. Иако је у „политичком рату” са бриселским институцијама, лидер владајуће странке Правда и право, који се боји да иза окупљања десничара, популиста и осталих антисистемских странака широм ЕУ стоји Кремљ. А Салвини не крије симпатије према Путину и жељу да ЕУ што пре укине санкције Русији, што Качињском боде очи.

Иако избори још нису расписани, Меркелова на месту будућег председника „европске владе” већ види Манфреда Вебера из ЦДУ, који сада у Европском парламенту води Европску народну партију (ЕНП). Виктор Орбан се пак нада да ће европски избори означити и одлазак у политичку пензију „шездесетосмаша”, јер је по његовој оцени европски пројекат либералне демократије срушен под налетом миграната. На другој страни је француски председник. Иако су протести „жутих прслука” уздрмали самоувереног Емануела Макрона, он позива све прогресисте (напредњаке и демократе) да се супротставе националистима и победе на изборима како би се сачувала ЕУ.

Али Европска унија, која се у последње време бави сама собом, има и незавршене послове на југоистоку континента. ЕУ већ двадесет година покушава да интегрише западни Балкан, али је резултат, како оцењује немачки политиколог Винфрид Фајт, фрустрирајући. Србија и Црна Гора су једине земље које су отвориле преговоре са ЕУ, али им нико не гарантује да ће до 2025. постати чланице. Да ли и зато што је Балкан и место где се укрштају супротстављени интереси ЕУ, Русије и САД? То се најбоље види и на примеру Преспанског споразума. Тешко да би и Скопље и Атина после 27 година само уз помоћ ЕУ постигли договор око новог имена за БЈРМ. Врата Северној Македонији пре свега за улазак у НАТО, а тиме и отварања преговора са ЕУ отворио је Вашингтон.

Зато, иако шаљива, опаска српског шефа дипломатије Ивице Дачића о судбини ЕУ која не може да натера косовску власт да повуче драконске таксе на српску робу и одблокира преговоре Београда и Приштине крије и зрно истине:

„Ја сам изразио бојазан да ће ЕУ, ако сад не пропадне, пропасти кад сви југословенски народи у њу уђу.”