Римовање историје

Мој другар, а уз то Лаћарац (обојица смо из истог села, Лаћарка), Зоран Жидишић написа књигу „Од Лаћарка до Владивостока”. Као представник  једне фирме радио је у Москви, потом у некој врсти „јавно-приватног партнерства”, да би ино-каријеру завршио у Кијеву. Интересантно је да је инострану причу завршио у Украјини, одакле су његови преци пре много година дошли у Срем. Што би његови и моји Лаћарци рекли, вуче на нешто руско-украјинско.

 У потрази за пословним партнерима и новим уговорима често је путовао.

Нашао се тако у Узбекистану, централноазијској републици, сада самосталној држави у оквиру ЗНД. Био је у Ташкенту, главном граду Узбекистана. Колима свог партнера скокнули су на излет у историју, до града Самарканда. Кад тамо – рудник историје, као сремскомитровачки Сирмиум. Била је то престоница татарског кана Тамерлана, који је вршио освајачке нападе на Персију, Закавказје, Индију, Малу Азију…

А онда следи прича која и нас додирује, Косово и Самарканд. После Косовске битке и погибије кнеза Лазара, кнегиња Милица била је принуђена да прихвати вазални однос према Турској. У знак покорности, пристала је да у харем турског султана Бајазита упути своју најмлађу ћерку Оливеру. Старији син, касније деспот, Стефан Лазаревић са српском војском учествовао је у бројним биткама на турској страни, па и у чувеној бици код Ангоре 1402, када је Тамерлан победио Турке и заробио Бајазита, који је потом у заробљеништву и умро. Тамерланов син освојио је турску престоницу Басру, заробио султанов харем и у њему нашао Оливеру. Одвео ју је у Самарканд, место које је Жидишић посетио приликом свог излета у историју. Оливера је тамо провела неколико година, све док је њен брат Стефан Лазаревић вештом дипломатском активношћу није избавио и вратио у Србију.

Знам да се историја не понавља, али се често римује. Имам утисак да се по овом обрасцу креће и новија историја Србије. Најпре су комунисти изгубили битку са националистима. Да се „власи” не досете, неки комунисти брзо су се преобукли у националисте и тако, условно речено, „меко атерирали”. А онда, „комунистички националисти” и они још жешћи, ортодокснији, оригиналнији, претрпели су велики пораз од јаче силе, године 1999. од снага НАТО-а. Да би, као кнегиња Милица, колико толико одобровољили јаче, дадоше у мираз Косово и Метохију. И то није било довољно – морали су дати и самог кнеза, Милоша (не великог, већ Милошевића). Е, сад настају праве муке: како оно што смо дали, помало добровољно, у мираз, постепено вратити, како Оливеру, читај Косово и Метохију, вратити по решењима из преамбуле Устава Србије.

У причу уводим трећу димензију – време. Трагање за Оливером траје. Мучи се и српска власт, јавност, па и грађанство. Траје време тзв. „замрзнутог конфликта”. Ни тамо, ни овамо. А зуб времена чини своје. То је исто као кад млад човек, још неожењен, одлази на игранке и примети како му сваким даном коса све више опада. Ћелави. Уз све то још је и нарцисоидан, горд, куражан. Али сваки сат погледа на огледало. Да ли је длака више у активи, или у пасиви, што би рекле рачуновође. Несвесно у себе уноси фрустрације, све мање постаје сигуран у лик своје до сада харизматичне личности. Отприлике као Србија данас. Многи још не схватају да замрзнути конфликт, читај време, води тоталној ћелавости, кад је једном почело – незаустављиво је, бар на садашњем степену развоја науке и технике.

Шта ћемо кад оћелавимо (метафора)? Више не бирамо, сад бирају нас. Више нисмо за столом, већ на столу, а неки и под столом. Све даље смо од Оливере и њеног повратка у Србију. Оно што смо могли добити јуче, данас је већ изгубљено, оно што данас пропустимо, сутра је већ недостижно. То пише у невидљивој читанци историје. То је Жидишић видео у Самарканду, а ми данас, и поред великих диоптрија и још веће дистанце, не видимо. Имам утисак да се историја овде негде прекида, или се, по Меши Селимовићу, поново с нама нашалила. Нема више Стефана Лазаревића, нити такве дипломатске вештине да Оливеру мирним путем врати кући. Негде смо трагично промашили. Бар да будемо толико паметни па да се окренемо очувању све тањих залиха сопственог становништва, да нам и њих, односно нас, не узму у таоце и прозападе, происточе или происламизују. Да нас не нестане као Хазара; битка за Оливеру се наставља, постаје све неизвеснија. Можемо изгубити више него што смо до сада изгубили. Бајазити са свих страна вребају. Многи у Србији виде само харем, виде прошлост. Свет ту логику не подржава, а ми је упорно негујемо.

Публициста и бивши члан Савезне владе (у СФРЈ)

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа