Тријумф поражених

Исход скупштинских избора одржаних 11. маја представља изненађење деценије. После осам година наша политика је изашла из сенке државног питања. Слично се догодило и пре девет година. Након раздобља ратова за југословенско наслеђе, грађани, исти они који су већински бирали странке ратне коалиције (СПС, СРС и СПО) славили су на улицама крај рата и пораз на Косову. Био је то одраз неспремности већине народа да се суочи са стварношћу. Демократска странка je 11. маја победила слоганом „И Европска унија и Косово”. Некада је Милан Милутиновић паролом „И Србија и свет” својом победом дао легитимитет рату са „читавим светом”. Упркос тврдњама да грађани не праве избор између Европске уније и Косова, вође ДС-а су остваривши највећу победу у историји своје странке добиле легитимитет за суштинско напуштање досадашње политике према Косову.

Поставља се питање имају ли ови избори истинског победника? Упркос добром и неочекиваном резултату, ДС и сателити нису освојили довољно мандата да сами или заједно са још једним коалиционим савезником оформе владу. Штавише, странке старог режима (СРС и листа СПС-а) са ДСС-ом могу да формирају владу чија већина (127 или 129 посланика) није много мање стабилна од већине на коју су годинама рачунале владе Србије. Ипак, ДС има неколико адута које ће несумњиво искористити. Пре свега, показало се да је политика Европске уније од 2006. до данас много више водила рачуна о интересима ДС-а него Србије. Сетимо се односа Брисела према разним питањима, почев од неозбиљног двогодишњег поигравања са потписивањем Споразума о стабилизацији и придруживању, па до односа према претходној влади. ДС, затим, и то је вероватно и разлог епизодне заједничке владе са ДСС-ом, има за председника недавно поново изабраног шефа државе. Напослетку, у чијим рукама се налази стварна моћ, показује и чињеница да се народњачка коалиција уочи ових избора практично била распала, будући да су њени важни коалициони партнери из Јагодине и Крагујевца иступили из њених редова и повели се за јачим (или можда богатијим).

Но, уколико ДС и сателити, коалиција која је добила скоро 25 одсто гласова више него што су јој предвиђали, састави владу хоће ли то бити њен тријумф ? Искуство је показало да долазак на власт у Србији представља успех сâм по себи. Ипак, колико год неочекиван за публику и невероватан аналитичарима, изборни резултат ове коалиције предвидели су маркетиншки саветници Млађана Динкића још 2006. године. Тада је било речи о потенцијалних 1.450,000 гласова које би могла да добије коалиција ДС-а и Г17 плус. На крилима Тадићеве победе на председничким изборима, велике подршке ЕУ, превласти у медијима (размислимо колики је био утицај коалиције само за време изборне ћутње – од јавне доделе одликовања извесном кандидату-режисеру до згодно уприличеног помиловања војног пилота) и, наравно, добре психолошке процене тежњи и искрености обичног света, власт коалиције ће и даље зависити од ЛДП-а и/или СПС-а и можда неких мањинских странака. При том, нестанак ДСС-а или пад популарности СРС-а може да значи и раст значаја садашњих ДС-ових савезника. ДС је, сетимо се, ове странке по високој цени пасивизирао примајући их на своју листу. При том, један од кључних циљева ДС-а – слање ЛДП-а у ванпарламентарну опозицију – није успео.

Како то обично бива у Србији, узлет победе је обично геометријски најближи понору пораза. Кад је реч о пораженима, невоље ДС-а не могу им донети значајно олакшање и утеху. Иако су правилно израчунали да је њихова странка појединачно и даље најмоћнија, вођи радикала у изборној ноћи нису били у стању да прикрију дубоко разочарање чињеницом да су изгубили политичко првенство и да влада, коју би можда и успели да саставе, не само да неће имати стабилну већину, већ ће бити схваћена као појас за спасавање. СПС, са својом сложеном коалицијом, вероватно представља изузетак. Добили су више гласова него раније. Поред присталица Јединствене Србије, странке која је напустила претходну владу због односа према ЕУ, за СПС су, према неким тумачењима, гласали и бројни разочарани бирачи који су престали да излазе на биралишта после Милошевићевог пада. Њих је у јануару „пробудила” демагошка игра владе, која је бесплатне акције јавних предузећа јавно повезала са питањем јесу ли будући акционари уписани у бирачки списак (што су многи разумели као подстицај да изађу на изборе). Тешко је замислити да такав СПС уђе у владу са СРС-ом, који би се поново могао суочити са невољама попут оних из 2000.

Не треба занемарити ни позицију ЛДП-а. Узалуд је било улагање великог новца у кампању. Није имало посебног смисла ни кандидовање једног новог лица за градоначелницу Београда, које је иако лишено стила и шарма ипак представљало некакав капитал у јавности. Без утицаја је остала и чињеница да Чедомир Јовановић говори о Косову оно што већина руководства ДС-а мисли. ЛДП је једва прешао цензус, а није се прославио ни у свом бастиону – Београду. Намеће се питање да ли је ЛДП платио цех својој искрености или је и он својом политиком, екстремном у мери у којој је супротна радикалској, заробљен у деведесетим година, управо као и странке које огорчено критикује.

Коначно, победа пароле „И Европа и Косово” не мора имати једнако бесмислен епилог као и стара парола „И Србија и свет”. Времена су се ипак, променила. Међутим, политика којој је победа на изборима једини сигуран циљ, не може имати дугорочан успех.

Чедомир Антић,
Напредни клуб