Trijumf poraženih

Ishod skupštinskih izbora održanih 11. maja predstavlja iznenađenje decenije. Posle osam godina naša politika je izašla iz senke državnog pitanja. Slično se dogodilo i pre devet godina. Nakon razdoblja ratova za jugoslovensko nasleđe, građani, isti oni koji su većinski birali stranke ratne koalicije (SPS, SRS i SPO) slavili su na ulicama kraj rata i poraz na Kosovu. Bio je to odraz nespremnosti većine naroda da se suoči sa stvarnošću. Demokratska stranka je 11. maja pobedila sloganom „I Evropska unija i Kosovo”. Nekada je Milan Milutinović parolom „I Srbija i svet” svojom pobedom dao legitimitet ratu sa „čitavim svetom”. Uprkos tvrdnjama da građani ne prave izbor između Evropske unije i Kosova, vođe DS-a su ostvarivši najveću pobedu u istoriji svoje stranke dobile legitimitet za suštinsko napuštanje dosadašnje politike prema Kosovu.

Postavlja se pitanje imaju li ovi izbori istinskog pobednika? Uprkos dobrom i neočekivanom rezultatu, DS i sateliti nisu osvojili dovoljno mandata da sami ili zajedno sa još jednim koalicionim saveznikom oforme vladu. Štaviše, stranke starog režima (SRS i lista SPS-a) sa DSS-om mogu da formiraju vladu čija većina (127 ili 129 poslanika) nije mnogo manje stabilna od većine na koju su godinama računale vlade Srbije. Ipak, DS ima nekoliko aduta koje će nesumnjivo iskoristiti. Pre svega, pokazalo se da je politika Evropske unije od 2006. do danas mnogo više vodila računa o interesima DS-a nego Srbije. Setimo se odnosa Brisela prema raznim pitanjima, počev od neozbiljnog dvogodišnjeg poigravanja sa potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, pa do odnosa prema prethodnoj vladi. DS, zatim, i to je verovatno i razlog epizodne zajedničke vlade sa DSS-om, ima za predsednika nedavno ponovo izabranog šefa države. Naposletku, u čijim rukama se nalazi stvarna moć, pokazuje i činjenica da se narodnjačka koalicija uoči ovih izbora praktično bila raspala, budući da su njeni važni koalicioni partneri iz Jagodine i Kragujevca istupili iz njenih redova i poveli se za jačim (ili možda bogatijim).

No, ukoliko DS i sateliti, koalicija koja je dobila skoro 25 odsto glasova više nego što su joj predviđali, sastavi vladu hoće li to biti njen trijumf ? Iskustvo je pokazalo da dolazak na vlast u Srbiji predstavlja uspeh sâm po sebi. Ipak, koliko god neočekivan za publiku i neverovatan analitičarima, izborni rezultat ove koalicije predvideli su marketinški savetnici Mlađana Dinkića još 2006. godine. Tada je bilo reči o potencijalnih 1.450,000 glasova koje bi mogla da dobije koalicija DS-a i G17 plus. Na krilima Tadićeve pobede na predsedničkim izborima, velike podrške EU, prevlasti u medijima (razmislimo koliki je bio uticaj koalicije samo za vreme izborne ćutnje – od javne dodele odlikovanja izvesnom kandidatu-režiseru do zgodno upriličenog pomilovanja vojnog pilota) i, naravno, dobre psihološke procene težnji i iskrenosti običnog sveta, vlast koalicije će i dalje zavisiti od LDP-a i/ili SPS-a i možda nekih manjinskih stranaka. Pri tom, nestanak DSS-a ili pad popularnosti SRS-a može da znači i rast značaja sadašnjih DS-ovih saveznika. DS je, setimo se, ove stranke po visokoj ceni pasivizirao primajući ih na svoju listu. Pri tom, jedan od ključnih ciljeva DS-a – slanje LDP-a u vanparlamentarnu opoziciju – nije uspeo.

Kako to obično biva u Srbiji, uzlet pobede je obično geometrijski najbliži ponoru poraza. Kad je reč o poraženima, nevolje DS-a ne mogu im doneti značajno olakšanje i utehu. Iako su pravilno izračunali da je njihova stranka pojedinačno i dalje najmoćnija, vođi radikala u izbornoj noći nisu bili u stanju da prikriju duboko razočaranje činjenicom da su izgubili političko prvenstvo i da vlada, koju bi možda i uspeli da sastave, ne samo da neće imati stabilnu većinu, već će biti shvaćena kao pojas za spasavanje. SPS, sa svojom složenom koalicijom, verovatno predstavlja izuzetak. Dobili su više glasova nego ranije. Pored pristalica Jedinstvene Srbije, stranke koja je napustila prethodnu vladu zbog odnosa prema EU, za SPS su, prema nekim tumačenjima, glasali i brojni razočarani birači koji su prestali da izlaze na birališta posle Miloševićevog pada. Njih je u januaru „probudila” demagoška igra vlade, koja je besplatne akcije javnih preduzeća javno povezala sa pitanjem jesu li budući akcionari upisani u birački spisak (što su mnogi razumeli kao podsticaj da izađu na izbore). Teško je zamisliti da takav SPS uđe u vladu sa SRS-om, koji bi se ponovo mogao suočiti sa nevoljama poput onih iz 2000.

Ne treba zanemariti ni poziciju LDP-a. Uzalud je bilo ulaganje velikog novca u kampanju. Nije imalo posebnog smisla ni kandidovanje jednog novog lica za gradonačelnicu Beograda, koje je iako lišeno stila i šarma ipak predstavljalo nekakav kapital u javnosti. Bez uticaja je ostala i činjenica da Čedomir Jovanović govori o Kosovu ono što većina rukovodstva DS-a misli. LDP je jedva prešao cenzus, a nije se proslavio ni u svom bastionu – Beogradu. Nameće se pitanje da li je LDP platio ceh svojoj iskrenosti ili je i on svojom politikom, ekstremnom u meri u kojoj je suprotna radikalskoj, zarobljen u devedesetim godina, upravo kao i stranke koje ogorčeno kritikuje.

Konačno, pobeda parole „I Evropa i Kosovo” ne mora imati jednako besmislen epilog kao i stara parola „I Srbija i svet”. Vremena su se ipak, promenila. Međutim, politika kojoj je pobeda na izborima jedini siguran cilj, ne može imati dugoročan uspeh.

Čedomir Antić,
Napredni klub